Majk Garson: Neispričana priča o Bouviju (VIDEO)

Ovaj profesor muzike iz Bruklina i avangardni džez pijanista je počeo kao sesijski muzičar i svirao je sa džez velikanima poput Čika Korije, Stena Getsa ili Teda Džounsa, da bi danas sarađivao sa avant bendovima poput Nine Inch Nails i Smashing Pumpkins.

Međutim, on je nadaleko poznat kao jedan od najpouzdanijih saradnika Dejvida Bouvija. Sve je počelo angažmanom gde je nastupio kao pijanista na Bouvijevoj prvoj američkoj turneji 1972. godine kao deo Spiders from Mars, da bi zatim postao saradnik koji je godinama najviše snimao sa njim. Garson je ukupno učestvovao na 10 studijskih albuma počevši od „Aladdin Sane“, a o njegovim pijano deonicama na numerama „Lady Grinning Soul“ i „Aladdin Sane“ još se priča sa oduševljenjem.

Posle rada na albumima „Pin Ups“, „Diamond Dogs“ i „Young Americans“ koji su nedavno bili reizdati u ekskluzivnom posthumnom boks-setu „Who Can I Be Now?“, Garson nije sarađivao sa Bouvijem, a saradnju je nastavio početkom 90-ih, počevši od „Black Tie White Noise“ pa preko „Outside“, „Earthling“, „Hours“, „Heathen“ i „Reality“.

On ga je pratio i na poslednjem nastupu kada je otpevao „Changes“ na humanitarnom koncertu. Garson je izdao i album „Bowie Variations“ gde je obradio neke od najpoznatijih Bouvijevih pesama, ali u avant – džez maniru gde su prepoznatljive melodije samo platforma za dalja istraživanja i improvizacije. Ujedno, to je i jedan od najzanimljivijih tribute izdanja ikada. U intervjuu za Kaleidoskop media Garson donosi sećanja o njegovoj saradnji sa Bouvijem.

Tokom vaše karijere jedan od najdužih angažmana kojih ste imali jeste upravo sa Dejvidom Bouvijem. Sa njim ste radili tokom mnogih, njegovih najvažnijih poglavlja u karijeri, tokom različitih dekada. Molim Vas, recite mi nešto o vašem prijateljskom i saradničkom odnosu.

On je bio jedan od najkreativnijih ljudi sa kojima sam radio. On nikada nije živeo od stare slave. Nikada nije bio zadovoljan, posebno ako je bio u udobnoj i bezbednoj zoni. Kada bi nešto kreirao i kada bi to bilo postignuto, a ostali bi to iskusili, umesto da ponovi to isto, on je jednostavno prelazio na sledeću stvar. Dejvid je to radio tokom čitavog svog života i to je nešto što treba da se poštuje. U prijateljskom odnosu, Dejvid me je uvek cenio i poštovao je ono što sam radio. Tokom kreativnog procesa radili smo zajedno jedan pored drugog i to je pomoglo da se povežemo kao ljudi.

Kakve su bile Vaše prve impresije kada ste se upoznali sa njim početkom 70-ih?

Kada sam ga upoznao, pomislio sam da izgleda čudno. Normalno, to je bio Zigi Stardast period. Ali čim smo počeli da pričamo, uvideo sam da je veoma pametan, veoma inteligentan, ali nimalo čudan. To je bilo zato što je dolazio iz Engeske, a u to vreme je takav njegov izgled bio sasvim divlji. Svi su u bendu izgledali divlje i neobično. U to vreme ja sam bio običan momak iz Bruklina i nosio sam majicu i farmerice, a on i ostali momci iz benda su bili odeveni glamurozno i provokativno. Mi smo pričali non-stop dok smo se vozili u njegovoj limuzini kroz Ameriku. On je bio dobro informisan u različitim temama – filozofija, umetnost, književnost, muzika, itd. Bilo je veoma neobično za jednog rok muzičara da zna toliko mnogo o džez muzici, kao i puno drugih stvari. Dejvid je svirao bariton saksofon i voleo je Čarlsa Mingasa i Stena Kentona. Bio je veliki umetnik i brzo smo se sprijateljili.

U to vreme vi ste svirali avangardni džez. Da li je bio problem da se prebacite sa sviranja džeza na punokrvnu rok muziku?

Nikada nisam postavljao granice i ograničenja u mojoj muzici. Uvek mogu da nađem koordinate. Čim otkrijem o čemu se radi u nečijoj muzici, onda mogu da nađem pravi aranžman za pijano deonice, bez obzira da li se radi o džez, klasičnoj, rok ili nekakvoj miks muzici.

Kako gledate na period koji ste proveli sa njim i Paucima s Marsa? U to vreme oni su zvučali pionirski i bili su predvodnici, delovali su kao bend sa kojim je zabavno da se svira. 

Pre toga nikada nisam svirao sa engleskim rok muzičarima. U to vreme bio sam njujorški džez muzičar. Možda je to nešto gde sam sličan Dejvidu – uvek sam dočekivao nove mogućnosti da bih proširio svoje granice i vidike. Iako su oni dolazili sa sasvim različitog muzičkog senzibiliteta, njihovo znanje i veštine su bile ekstremno visoke i bili su veoma čvrsti kao bend. Kada su dodali pijano, stavili su krem na tortu. Bilo je veoma prirodno.

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=sy6N3yyFl4k]

Vaše deonice i izvođenje na njihovom albumu „Aladdin Sane“još izazivaju ushićenje među fanovima, posebno na pesmama „Lady Grinning Soul“i „Aladdin Sane“. Šta ste najviše dobili sa ovog snimanja, koja je najveća nagrada za ućešće na snimanju?

Kada sam snimio taj album za mene je to bila još jedna ispunjena obaveza i uopšte nisam razmišljao o njemu u sledećih 20 godina. Jednostavno sam svirao na njemu. Znam da sam svirao dobro i da im se to dopalo. Bio sam srećan da mogu da pružim dobro izvođenje i nakon toga sam produžio dalje. Sve dok se nije pojavio internet kada su ljudi počeli da mi pričaju o tim pesama, ja nisam uopšte ni slušao te pesme. Za mene je to bio odličan dan u studiju i istorija je pokazala da su te pesme ostale. Vi ne znate šta će ostati posle 20, 30 ili 50 godina, a kamoli posle 100 ili 200 godina iza vas. Uradio sam 5.000 snimaka tokom svoje karijere, ali je ta pesma ostala.

Danas, kada preslušavate ove pesme, šta Vam prolazi kroz glavu?

Da sam bio u zoni tog dana.

Pošto ste radili sa Bouvijem tokom različitih perioda u njegovoj karijeri, koji je vaš omiljeni period u njegovoj muzici?

Verovali ili ne, svaki period je doneo određeno zadovoljstvo. Sviranje sa Spajdersima je bilo super. Sviranje sa Young Americans bendom, kada sam bio muzički direktor u tom bendu, takođe je bilo fenomenalno. Sviranje na „Diamond Dogs“ turneji na kojoj sam bio kompozitor filmske muzike i pijanista, a Majkl Kejmen bio muzički direktor, isto је bilo pravo zadovoljstvo, kao i „Outside“ turneja. Poslednja turneja „The Reality tour“ bila је neverovatna. Ne mogu da se setim da sam ikada imao loše iskustvo na turneji ili na albumu sa njim.

Kakva su vaša sećanja sa turneja „Diamond Dogs/Young Americans“ kada su u tim bendovima svirali Majkl Kejmеn, Luter Vandros, Herbi Lauers ili Toni Njuman? 

To je bila neverovatna grupa muzičara. Svirali smo u mnogim gradovima sa jednog kraja Amerike pa sve do drugog. Sa druge strane, kada smo se vratili sa istočne na zapadnu obalu Amerike, mi smo bili drugačiji bend, a ja sam ostao u oba benda. Više nije bilo engleskih muzičara – tu više nisu bili Herbi Flausers, Njuman i Kejmen. Tada je to bio sveamerički bend i vratili smo se da bismo uradili „Young Americans“ turneju.

Od svih njegovih saradnika vi ste najduže radili sa njim. Kako je bilo da se vidi evolucija svih njegovih likova koje je on koristio na sceni?

Ti likovi mi ništa nisu značili, jer je on bio taj kreativni duh koji je stvarao muziku. Nisam bio previše zainteresovan za taj fazon sa likovima. Osećao sam da poznajem tog umetnika kakav je bio on i znao sam da će uvek doći sa nečim novim.

Tokom 70-h, vi ste bili njegov muzički direktor za različite projekte. Na koji je način on usmeravao talente i vrline muzičara tokom stvaranja muzike?

On je to radio tako što se sklanjao sa puta. On nikada nije mikro-menadžerisao. On bi vam prezentovao njegovu viziju i onda bi se sklonio sa puta. Dejvid je znao koga da izabere i on je nama verovao da ćemo ispuniti to što treba. Svako koga je on izabrao, ispunjavao je to što treba. Samo pogledajte spisak ljudi koji su svirali sa njim: Luter Vandros, Dejvid Sanborn, Denis Dejvis, Vili Viks, Endi Vumark, Karlos Alomar, Zakari Alford, Sterlin Kembel, Gejl En Dorsi, itd.

Jedan od najzanimljivijih albuma koje je Bouvi uradio tokom 90-ih bio je „Outside“. Sam proces stvaranja muzike na ovom albumu je podjednako unikatan kao i krajnji rezultat. Kakva su Vaša sećanja sa improvizatorskih sesija i celokupnog kreativnog procesa koji se dešavao u Švajcarskoj za vreme snimanja ovog albuma?

U to vreme Dejvid je pokušavao da se vrati svom centru, odnosno da se vrati sebi kao pravi umetnik. On je osećao da je pomalo kompromitovao sebe tokom 80-ih i rekao mi je da je hteo da okupi bend najuticajnijih muzičara sa kojima je radio tokom svog života. Zato je izabrao mene, Karlosa Alomara, Rivsa Gabrelsa, Sterlinga Kempbela, Erdala Kizilčaja i Brajana Inoa. Svi smo postali 1/6 kompozitori muzike jer smo nekoliko nedelja improvizovali, i oni su uzeli ove improvizacije i od njih su napravili odlične pesme. Za mene je to bio najomiljeniji projekat koji sam uradio, jer smo dugo improvizovali. Volim sve albume koje smo snimili zajedno, ali magija improvizovanja je tad bila najjača, jer smo improvizovali 3-4 sata svakoga dana, a to je trajalo nedeljama i to sa muzičarima kojima veruješ – bolje od toga se ne može naći.

Pre par godina ste objavili solo pijano album sa Bouvijevim pesmama „The Bowie Variations“. Kakvi su izazovi i zadovoljstva da svirate sami u odnosu na sviranje sa bendom ili orkestrom?

Taj album je relativno nepoznat, za njega zna par hiljada ljudi. On je u muzičkom smislu jako napredan. Čak i ako znate Bouvijeve pesme, možda nećete prepoznati šta sviram. Tu sam sebi dao slobodu koju bi sebi dozvolio klasičan kompozitor ili džez muzičar i uradio sam prave varijacije na njegovim pesmama. Puno mi se dopao rad na tom izdanju, pa sam čak uradio i jednu pesmu posvećenu njemu koja se nije bazirala na njegovim pesmama. Sve ostale su se bazirale na njegovim pesmama kao što su „Let’s Dance“ i „Heroes“, i pristupio sam im kao da sam gitarista i snimio sam dve ili tri klavirske deonice. Koliko i da želim da mislite da se radi o dve ruke koje su sve to odsvirale, moram da kažem da se u stvari na tim pesmama radi o četiri ili šest ruku. To je bio zabavan album i možda će ljudi za sto godina, kada umrem, želeti da ga čuju.

Šta je bila inspiracija za to izdanje?

O njemu sam razmišljao godinama. Sada želim da uradim drugi album sa njegovom muzikom. Možda ne bi bio solo pijano, već sa bendom. Još razmišljam o tome, ali još nisam našao način kako da to uradim.

Kako ste izabrali pesme koje ste odsvirali u solo kontekstu?

Puno od tih pesama na tom albumu su pesme na kojima ja nisam svirao na originalnim snimcima. Ja sam mnoge od njih izvodio na koncertima. Recimo, nisam svirao na albumima gde su pesme poput „Changes“, „Heroes“, „Life on Mars“, „Let’s Dance“ ili „John, I’m Only Dancing“. Bilo je zabavno da se izaberu one pesme na kojima nisam svirao. Nisam izabrao „Aladdin Sane“ ili „Lady Grinning Soul“ ili „Time“, iako jesam uradio „Bring Me The Disco King“ i „Loneliest Guy“, ali sam na njima uradio nešto drugačije.

U suštini, u Vašem sviranju uspešno balansirate između uticaja džeza i klasične muzike. Na koji način održavate ravnotežu između ova dva pristupa u vašem izvođenju?

U svojoj muzici nemam nikakvih barijera. Uopšte ne razmišljam o tome kao „sada ću da uradim malo klasične muzike, a zatim ću se prebaciti na džez ili obrnuto“. Umesto toga, sviram kako se osećam u tom trenutku. Razumem da neki ljudi to razdvoje, ali moja glava ne radi na taj način.

Kakva je bila Bouvijeva reakcija kada je čuo vaše izdanje i vašu posvetu?

Poslao mi je mejl i rekao je da mu se dopala.

Koje od njegovih pesama su vama omiljene, bez obzira da li svirate na njima ili ne?

Pesma „The Motel“ na kojoj sam svirao na albumu „Outside“ ili „Quicksand“, na kojoj nisam svirao, ali je volim. Isto tako, tu su pesme poput „Life on Mars“, „Changes“, „Time“, „Lady Grinning Soul“, „Aladdin Sane“, „Battle for Britain“, „Dead Man Walking“, „I’m Deranged“, „Bring Me The Disco King“, „A Small Plot of Land“ i „Strangers When We Meet“, kao i „Conversation Piece“ i „Shadow Man“. 

Tokom 50 godina bavljenja muzikom, interesovanje za Bouvijeve pesme nikada nije opalo. Šta mislite, zbog čega su slušaoci toliko lojalni njegovoj muzici?

On je bio iskren i nije kompromitovao svoj integritet. Bouvi je uvek stvarao i nije se oslanjao na staru slavu kao što to rade neki drugi umetnici.

Kako gledate na njegovo poslednje izdanje „Blackstar“? Šta, po vama, ono govori o njemu?

Ono otkriva mnogo toga, prvenstveno saznanje da on umire. Šta da vam kažem više od toga?

Da li na Bouvija treba da gledamo kao na avangardnog umetnika ili pop zvezdu?

Po meni, on je definitivno bio i jedno i drugo.

Gde biste stavili njegovu ostavštinu u panteonu popularne muzike?

Već 30 godina govorim da ćemo za 100 godina znati o njemu, Stounsima, Bob Dilanu verovatno i definitivno o Bitlsima. Znači, on je veoma visoko. Bouvi će uvek biti vrlo blizu vrha.

Da li mislite da postoji verovatnoća da će se fenomen kao Bouvi ponovo desiti?

Svi smo mi unikatni. Svi mi imamo svoje talente. Vama ne treba više od jednog njega. Nemojte da zaboravite da klonovi zaglupljuju sa svakom narednom kopijom. Pojaviće se drugi veliki umetnici. Posle Baha, ljudi su mislili da ne može da se pojavi niko bolji od njega. Posle Mocarta, ljudi su mislili da mu se niko ne može približiti. Zatim se pojavio Betoven. Svi su oni fenomenalni. Upoređivanje je opasna stvar. Dejvid je bio odličan. Tačka.

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=A21IL_pFYts]