Mala noćna muzika

Svoja visoka očekivanja na planu filmske karijere Kravic je gradio (i gradi) na odličnim kritikama koje je dobio za interpretaciju medicinskog „brata“ Džona Mekfadena u filmu „Dragoceno“, kao i zapaženoj ulozi stiliste-revolucionara Sine u hiperpopularnoj franšizi „Igre gladi“. Međutim, tokom snimanja drugog dela sage „Lov na vatru“, Kravic je – kako je pojasnio u intervjuu za Bilbord – „počeo da noću čuje muziku u glavi“, pa je shvatio da ima dva izbora: ili da melodije ignoriše i prepusti zaboravu, ili da ih snimi i proba od njih nešto da napravi. Odlučio se za drugu opciju i u roku od dve nedelje na njegovom je magnetofonu ostalo zabeleženo petnaestak najinteresantnijih „noćnih“ ideja.

Tokom 2013. kompozicije su postepeno dobijale oblik, a kada je rad u studiju bio pri kraju pojavio se problem sa kućom Roadrunner (izdavačem prethodnika iz 2011. Black and White America), koja nije pokazivala interesovanje za dalju saradnju, pa je Kravic bio prinuđen da uradi isto što je nekoć uradio i sa sjajnim prvencem Let Love Rule (1989): da novi album objavi u sopstvenoj režiji. Brže-bolje je osnovao Roxie Records i prvo (i za sada jedino) izdanje nove kuće jeste Strut, kolekcija od dvanaest kompozicija posvećenih glavnoj glumici iz „Igara gladi“ Dženifer Lorens.

S obzirom na reputaciju ženskaroša koja ga godinama prati (brak sa Lizom Bone mu se i raspao zbog afera sa Madonom i Vanesom Paradi), mediji su bili uvereni da je i nova muza dospela na njegovu „istu“, potkrepljujući to činjenicom da je Leni balade uvek posvećivao ženama koje su u tom trenutku bile u njegovom srcu (ali od kojih nije bio stariji punih 25 godina). Broj ljubavnih pesama na Strutu nije zanemarljiv (The Pleasure and the Pain, She’s A Beast, I Never Want To Let You Down i bonus melodija Can’t Stop Thinkin’ ‘Bout You), ali one ne predstavljaju bolji deo albuma i nijedna se kvalitetom ne može meriti sa, recimo, It Ain’t Over ‘Til It’s Over nastaloj nakon pevačevog razvoda, tako da nema (uverljivih) dokaza da Kravic zaista gaji nežna osećanja spram mlade glumice (da je suprotno, u njihovom iskazivanju bi, valjda, bio ubedljiviji). A ako je suditi po bržim pesmama (bouvijevskoj Sex, hard-rokerskoj Dirty White Boots, nju vejv-disko singlu The Chamber i naslovnoj Strut) „prljave misli“ i neobavezan seks su i u pedesetoj njegove glavne preokupacije, što bi Lorensovu moralo da zabrine, naročito kad počuje stihove „There’s nothing you won’t do, I don’t have the pressure, Take your knickers down, And give me that treasure“.

Ako njihov odnos ostavimo po strani, Strut je jedan prosečan album, sa nekoliko dobrih rifova i plesnih ritmova, odličnom produkcijom i završnim miksom (delo čuvenog Boba Klirmauntina), ali i dve velike mane: predugačak je (Happy Birthday i Ooo Baby Baby bolje da su izostavljene) i zvukom se ne razlikuje od Kravicovih ranijih albuma. Dakle, reč je o rutinskom ostvarenju koje će par meseci obitavati na top listama, a onda biti zaboravljeno, pa će za koju godinu samo najveći Lenijevi fanovi moći da pogode da je, recimo, odlična New York City pesma sa ovog, a ne nekog od njegovih albuma iz devedesetih.

Što će reći, teško da će se Kravic u budućnosti „leba najesti od (sopstvene) muzike“, ali biće dovoljno „igara gladi“ da se ne ostane gladan. I još, pride, naiđu nove muze rade da mu daju svoja najveća blaga.

Ocena: 5/10