Mašina bez goriva

 Na osnovu tog broja relativno je lako zaključiti šta je bio osnovni cilj objavljivanja novog „materijala“, jer su gotovo uvek u opticaju samo dve opcije: ispunjenje neophodnog uslova da se otpočne turneja koja će eksploatisati stare hitove (koji privlače „večne“ fanove i obezbeđuju profit) ili istraživanje malo poznatih muzičkih sfera i približavanje novoj publici, bez obzira na (potencijalno visoku) cenu koja tom prilikom može biti plaćena.

Da bismo pomenuti pokazatelj mogli da iskoristimo u svrhu procene zašto je trojka pod imenom Depeche Mode snimila „Delta Machine“, moraćemo da sačekamo početak njihove turneje, ali ako je suditi po utiscima nakon preslušavanja albuma i nove će set liste biti slične onima iz prethodne decenije, što znači: dve-tri nove pesme pri samom vrhu, a iza njih niz hitova iz osamdesetih i devedesetih, u rasponu od „Behind the Wheel“ i „A Question of Time“ do „It's No Good“ i „I Feel You“. Na koncertu u Zagrebu 2010. g. bend , recimo, nije uložio ni najmanji napor da nove pesme makar izmeša sa starijim i tako ih servira publici, nego je šou počeo sa „In Chains“, „Hole to Feed“ i „Wrong“ (koje istim redosledom otvaraju i „Sounds of the Universe“) i to je bilo sve što se sa novog albuma moglo čuti. Tako se stekao utisak da Depeche Mode žele što pre da se otarase obaveze izvođenja novih pesama zbog kojih su, navodno, krenuli na novu turneju i promptno pređu na hitove koji su ih proslavili i koje je publika, zapravo, i došla da čuje.

Ovakav odnos prema novim pesmama pokazuje da su članovi benda i te kako svesni činjenice da su kreativni vrhunac dosegli još pre dvadeset godina (albumi „Violator“ i „Songs of Faith and Devotion“), a interesantno je da nakon odlaska Alana Vajldera 1995. g. Dejv Gan, Martin Gor i Endi Flečer nove pesme objavljuju u razmacima od tačno četiri godine, nagoveštavajući da je ovakva dinamika plod poslovne obaveze koju su sredinom devedesetih preuzeli na sebe (Vajdler je izjavio da je bend napustio i zbog toga što ostali članovi bavljenje muzikom nisu doživljavali kao umetnost, već kao biznis). Gor je ostao autor većine kompozicija čija se estetika nije mnogo udaljavala od one promovisane „Violatorom“, a koju je većina kritičara okarakterisala kao sumorno-mračni elektronski bluz. U poslednjoj deceniji je, međutim, tek par pesama („Dream On“, „John the Revelator“, „Wrong“) uspelo da se kvalitetom donekle približi onim „legendarnim“ iz osamdesetih, što je davalo podlogu teoriji da je bend najbolje kompozicije pravio u periodu u kom su se Gan i Gor suočavali sa velikim životnim iskušenjima (prvi se godinama borio sa heroinskom zavisnošću, a drugi sa depresijom). U trenutku kada je krajem devedesetih svoje probleme prebrodio, ovaj dvojac je – po svemu sudeći – ostao bez „pogonskog goriva“ neophodnog za velike domete, pa se na svakom od tri albuma u novom milenijumu moglo pronaći tek nekoliko pesama koje ste nakon prvog slušanja želeli da čujete barem još jednom.

I četvrti album „Delta Machine“, nažalost, nastavlja ovu „tradiciju“, iako su ovog puta Gor (autor deset kompozicija) i Gan (autor ostale tri) uložili napor da muzički izraz benda obogate elementima dabstepa i elektrobugija (što im je i pošlo za rukom u uvodnoj, mračnoj „Welcome To My World“ i propovedničkoj „Angel“ u kojoj Gan svesno ili nesvesno oponaša Nika Kejva), ali je to u nekim slučajevima proizvelo i efekte koji se ne mogu nazvati poželjnim. Tako prvi singl „Heaven“ svojom atmosferom, zvukom sintetičkog klavira, pucketanjem „ploče“ u pozadini, gitarskim rifom, pa čak i Ganovim udvojenim vokalima pre refrena, neodoljivo asocira na estetiku benda Portishead, dok bi pomalo sablasna „Broken“ (još jedna Ganova post-džanki pesma) svoje mesto bez problema našla i na albumu indi benda The xx. S druge strane, minimalistička „My Little Universe“ – sa inteligentno isprogramiranim tik-tak sintisajzerima, „izlomljenim“ ritmom i Ganovim nadahnutim izvođenjem – vešto koketira i sa tehno muzikom i sa ranim Depeche radovima, ali se i kod nje na nekoliko mesta mogu povući paralele sa pesmama i produkcijom drugih izvođača, a pre svih benda Radiohead.

Najinteresantnijim numerama čine se zavodljiva bluz-rokerska balada „Slow“ (koja uz odličan Gorov gitarski rif donosi i tradicionalne jezivo-mračne zvuke sintisajzera u pozadini) i završna „Goodbye“ čija je osnovna melodija (izvodi je, na gitari, ponovo Gor) kombinacija rifova iz „Personal Jesus“ i „Dream On“. Tematski, bend je i dalje na istim pozicijama, što znači da se u svakoj drugoj pesmi pominju bog, duša, greh, iskupljenje, patnja, veliki plan, snovi, anđeli, đavo ili biblijski motivi. Tu i tamo Gor uspeva da napiše poneki intrigantni stih („Welcome to my world, Step right through the door, Leave your tranquilizers at home, You don't need them anymore“), ali kada očekujete nastavak koji će voditi ka smislenom objašnjenju zašto nam bensedini više neće biti potrebni, sledi banalna kvazi-propoved u kojoj nas autor ubeđuje da je samo potrebno njemu se prepustiti, a on će završiti sve ostalo: „I'll penetrate your soul, I'll bleed into your dreams.., I'll weep into your eyes, I'll make your vision sing, I'll open endless skies, And ride your broken wings!“

Sve u svemu, „Delta Machine“ je album bez ijedne energične, „adrenalinske“ numere, sa par zanimljivih melodija srednjeg tempa i gomilom sporih, mahom dosadnih i neinspirativnih kompozicija (koje će, možda, jednom naći svoje mesto u nekom filmu Vima Vendersa), pa će u njemu teško moći da uživaju i „die hard“ fanovi, ozbiljno navučeni na mračni erotizam grupe, koji je njen zaštitni znak od osnivanja. Bilo bi daleko bolje da su Depeche Mode snimili dvostruki singl ili EP album i tako opravdali početak nove turneje, a možda Gor i Gan i dalje veruju da publici imaju šta da ponude i da još nisu rekli sve što imaju da nam kažu.

A možda je sve ovo i kupovina vremena, do trenutka kada će Endi Flečer konačno sesti za klavijature i iz sebe izbaciti sva ta remek-dela koja se u njemu kuvaju već trideset godina!

Ocena: 5/10