MC Maraya: Muzika galopira i napreduje kad se ljudi drže zajedno

Reperka iz nekadašnjeg kultnog hip hop sastava Bičarke na travi, ex balerina, plesačica Bitefa i članica benda The Dridgers, sada je autorka emisije/podkasta „Besna lista“.

Na Marayu smo naleteli u Kvaki 22, gde je na afteru jedne žurke dohvatila mikrofon da repuje uz DJ Aasku (Anja Marković) i neverovatno je koliko ova mama sedmoro dece i žena sa andergraund hip hop scene dominira.

U razgovoru te večeri čuli smo da radi na novim stvarima i logično, ugovorile intervju. Maraya nam priča o muzici – nekadašnjoj i trenutnoj, o Moskriju legendarnom, preminulom članu hip hop sastava Prti Bee Gee, o filmu, razvodu, klincima i svojoj emisiji, kojom promoviše alternativnu scenu, tako što popularnim muzičarima i glumcima daje da biraju hit sa njene „Besne liste“.

– Sigurno neću nikada prestati da se bavim muzikom. Ili ću raditi za film, ili biti taj „bekhend“ koji piše tekstove za autore. Volela bih da mi radno vreme bude u studiju, sada je to u Novostima i u šanku, ali bih to volela, jer je moje biće takvo da ja 24 sata dnevno razmišljam kako da rešim tekst, koju podlogu da iskoristim kad radim za svoju dušu ili autore kada kreaciju prilagođavam drugom biću – kaže Maraya.

Za početak, otkrij nam šta se trenutno „kuva“ kod tebe, na čemu radiš?

– Sa svežim albumom benda The Dridgers „Eye Contact During Sex“, zaokružila sam jednu priču, sada želim žanrovski da se priklonim drugačijem stilu. Sa producentom Dušanom Bobićem radim obrade mojih tekstova sa tog albuma, kako bi ih koristila na lajvovima. Nije slučajno što se Dušan preziva isto kao i Moskri, i kao Monogamija sa kojim sam davno pokušala da napravim album. Dakle, moj povratnički i prvi solo album radi Bobić – ima neka tajna veza (smeh), ali i DJ Aaska. Bobićeva producentska osnova je drum n’ bass i break beat, koji ubacuje u neke treš pesme i to zvuči top. Balkan je čudan teren, a mene strašno zanima mešanje žanrova, jer kad se žanrovi pomešaju i publika je pomešana, estrada i folk se mire sa ovima iz popa i roka, koji sada rade sa estradom kao sound dizajneri i producenti. Vlada interesantna faza u Srbiji, izazvana tim mešanjem stilova. Bobić je već obradio moju stvar „Klizavi prstići“, soundtrack za film „Četiri ruže“, dok npr baš tvrdu stvar od The Dridgers stavlja u soul ili R&B; tako da smo za nastup već šematski spremni…

Tvoji tekstovi su uvek bili često i odviše smeli za patrijahalno srpsko društvo, za taj izraz žene bez dlake na jeziku treba hrabrosti. Kako stvari stoje iz tvoje perspektive?

– Moja lucidna, erotična fantazija otišla je u kreativnost, u tekstove pesama. Komunikacija žene koja se obraća muškarcu ili društvu u borbi da pusti odnosno oslobodi to što ima, a svaka žena ima veliku dozu senzualnosti, što je ovde i dalje tabu. Mnoge estradne ličnosti na pogrešan način to poturaju i guraju, i to nije po mom ukusu. Volim estetiku Vong Kar-Vaja i Almodovara, gde je erotika, recimo, ženski vrat, kao u slikarstu i vajarstvu. Moja muzika i vizuali su to. Ne mora žena da se skine i da ima ogromne grudi da bi bila „hot“. Kamera i tekst mogu da otkriju sve, a da to ne bude vulgarno.

Igrala si balet, radila filmsku muziku, Bičarke na travi su promenile žensku scenu, a sada imaš svoju muzičku emisiju – šta je za tebe muzika?

– Muzika je lična kreacija, kroz muziku pričam sa sobom. Iskrenosti i uverljivost kod autora pronalazi ljude koji isto osećaju i koji se prepoznaju kroz nečije delo. Zato svaki autor ima svoju publiku. Mislim da je iskrenost najvažnija. Igranje sa žanrovima u muzici i jezik koji sve to spaja jeste poruka pesme koja posle nekog nađe. Po završetku jedne, razmišljam šta mogu da dodam sledećoj. Za mene je muzika sudoku koji rešavam 24 sata dnevno.

Do sredine dvadesetih bila si plesačica u Bitef teatru. Kako je ta, na prvu loptu nepoveziva umetnost sa andergaund scenom uticala na tvoj ukus?

– Savremeni ples mi je formiralo estetiku. U tom periodu Bitef kompanija je počela da se osniva. Nama je dolazilo mnogo inostranih umetnika, kao što je The Batsheva Dance Company iz Izraela dolazilo. Sećam se francuskih koreografa koji su odlepili za Srbijom u to vreme. A tada je Srbija bila dosta zatvorena. Ipak, mi kao umetnici smo bili povezani. Imali smo pristup prvim plesnim filmovima, a Akademija klasičnog ruskog baleta Vaganova dolazila je direktno iz Moskve, i po toj školi smo učili. Vladala je velika disciplina, od ponašanja pa nadalje, jer balet je način života ne samo igra. Sve je to uticalo na formiranje moje estetike. Uticalo je i to što je tata bio tamburaš od svoje pete godine svirao je starogradsku muziku. Bio je menadžer Zorici Brunclik, Vesni Zmijanac, LJubi Moljcu … A mama je bila sa Vudstoka, umela je da popuši džoint, slušala je Hendriksa i DŽenis DŽoplin, živela u inostranstvu. Moj rođeni brat sa mamine strane – bubnjar u bendu Presing, i bubnjar na demonstracijama. Drugi brat, sa tatine strane je Bane Jelić, gitarista Viktorije, Nevernih Beba, Osvajača… Tako da je muzika ne samo u mojoj genetici, već i u okruženju u kome sam rasla. Baka mi je bila šnajderka, krojila je za Rahelu Ferari, šila kostime u Beogradskom dramskom…

A bunt i Bičarke, koliko je sama „ulica“, nasuprot akademskom obrazovanju, uticala na tebe?

– Ja sam dete ovog grada jevrejskog porekla, moja kuća je postojala 100 godina pre nego što sam se rodila. A Bičarke i bunt je neki prirodan splet okolnosti. Završim probu u Narodnom pozorištu i pravac SKC. Pokušavala sam sebi da objasnim kako se desilo da devojčica iz Narodnog i Bitefa odlazi u SKC i onda odjednom – „Šipovala rac“ i neka sušta suprotnost. A logično je, to je vrsta uloge – bina, scena, bilo je potpuno normalno da se priključim tom talasu i dam svoj doprinos.

Da li ste svesne šta su Bičarke na travi uradile po žensku populaciju i emancipaciju, posebno jer tada, a čini se ni sada, ne postoji nešto slično na sceni da se iz ženske vizure toliko brutalno obraća javnom mnjenju?

– Dugo mi je bilo misterija kako sam se našla u tome. Sada, kada sam se vratila muzici i u gradu dobijam dosta feed beck-a, ispada da imam karijeru, a nisam se njom bavila. Una, druga članica sastava Bičarke na travi, je bila sa Ajs Negrutinom iz Bad Copy, a ja sam tu bila non stop uz nju jer smo bile drugarice. Snimile smo jednu traku, imale emisiju u SKC -u, uradile ceo album, malo s Viklerom, malo s Timbetom, ko je stigao da nam da neku matricu… Promovisanje muzike u to vreme je bilo tako što blejimo na Akademiji, dođemo kod DJ-a, kod Kobaza ili nekoga, pustimo traku i nastane žurka. Ako je neko na drum n’ bass-u Vikler uzima mikrofon, to se znalo, a posle njega ni manje ni više nego je Sajsi vodila drum n’ bass žurke i to ljudi ne znaju. Sajsi je imala alternativni bend gde je rokala tvrdo onaj njen hip hop. Ja njoj skidam kapu, ona je u stvari jedina koja je izgurala priču od početka do danas, i drugačija je, ima poruku u tekstovima, ima svoju priču i publiku…

Pričaj nam o Moskriju.

– Moskri je bio legenda, pravi onaj dečko ko iz „Kako je propao rokenrol“, dasa, feajer. On devojke nije muvao po principu dođi ovamo, imaš dobro du*e… Već ortački, kad sam ja u „daunu“ on dođe kod mene i kaže „Ne može Maraya da bude sje*ana“, tu je Moskri, saće Moskri da reši… A kad hoće da bude smešan, nasmeje te ortački. Zato sam ja njega obožavala. Tad smo svi imali te faze isprobavanja, a Moskri je sve imao u torbici. Kad nastupi kriza Moskri teši. Možda smo najlaganije prošli taj period; ne zna kako ga danas klinci prolaze… Mi smo i to radili i družili se i kreativno napravili vrhunske legendrane albume koji su izašli iz tog kolektiva. Zato mi je drago da danas postoji Hali Gali, kolektivi treba da postoje. Muzika galopira i napreduje kad se ljudi drže zajedno.

Predstavi nam svoj podkast „Besna lista“, kako biraš goste, koji je koncept, koji kriterijumi…?

– Motiv mi je bio to odrastanje uz emisije koje su imale liste gde ti pratiš ko izbacuje pesme, ko ima novu stvar i možeš da glasaš za favorita. Medisjki da propratiš i proguraš. Ovde sam dobila tu priliku, hvala im što su me pozvali jer je to bio poziv u sred paklića. Čast mi je što su primetili da sam kompetentna. Koncept „Besne liste“ je takav da se bavi afirmisanjem mladih alternativnih bendova kroz gostovanja poznatih iz sveta muzike, pozorišta i filma. Konstrakta je uspela zbog Evrovizije i svi je vole, tako bi voleli i druge autore samo kada bi mogli da dođu do njihove muzike. Kada bi se njihove stvari kao mantra puštale na nekoj frekvenciji. U emisiji ljudi koje dovodim komentarišu plejliste koje napravim sastavljene od muzike tih alternativnih autora.

Interesantno je da, pored toga što si andergraund legenda, ujedno i mama sedmoro dece, kako ti to pored svih obaveza uspeva?

– Kao malu kada bi me ljudi pitali šta ćeš da budeš kad porasteš ja sam uvek govorila – mama petoro dece. Braća su bila dosta starija i često sam se osećala kao neka jedinica, neshvaćena i stalno sam nešto crtala, mnogo čitala i sećam se da je postojala neka priča o mami sa puno dece. To mi je ostalo kao fantazija. Kada su ljudi koji su me poznavali nekada, prilikom promocije filma mog bivšeg supruga Vasilija Nikitovića „Četiri ruže“ saznali podatak da imamo sedmoro dece, rekli su mi – ti si luda, ladno si to uradila, ali ne pet nego sedam! Vasilije dolazi iz porodice koja je odgajila dosta dece, i kada sam ušla u tu familiju, pomislila sam gotovo, to je to. Tako je i krenulo, on se bavio filmom, a ja sam svoj san ostvarila i paralelno se bavila muzikom. U tom periodu najviše sam radila muziku za film, logično. To mi je bila velika škola. Sada izlazi Kruna film, na kom sam isto radila. Ali iz rada na filmu sam izašla, jer se razvodim.

Kako izgledaju razvodi u Srbiji?

– Razvodi su ovde i dalje tabu, to sam shvatila. Ne potenciram ga, ćutim i živim svoj život; nije lako sa sedmoro dece. Tata daje, da ne grešim dušu, ali kad si ti finansijski zavisan jer 13 godina zajedno gradiš priču, priča ode kod onog koji raspolaže novcem, a ti krećeš od nule. Ni jedna institucija ti ne nudi neku pomoć da staneš na noge, naročito sa puno dece, gde ti ustvari ne bi trebalo ništa da radiš nego da budeš pored svoje dece, da čuvaš sedam duša. Sad čistim, radim za šankom, uređujem emisiju, pravim muziku i nalazim vremena za album. Volela bih da poručim ženama da treba da se usude na razvod, pre nego da nešto trpe, jer u tim problematičnim, disfunkcionalnim porodicama deca najviše trpe. Kod nas je bilo presudilo to što su oni rekli „mama dosta, ne možete da se dogovorite“, a razvodi i nastaju kada ljudi više ne mogu da se dogovore. Kad imaš podršku dece, više ti ne treba. Žene trpe jer nemaju ničiju podršku.

Zašto kod nas vlada takva „klima“?

– Ovde se društvo i mentalitet bazira na ideji da porodica mora da se čuva po svaku cenu. Tako je bilo još u vreme moje mame. Međutim, tako ne treba gurati. Kroz mentalno zdravlje ljudi treba da se osveste. Ja znam parove koju su napravili žurku da proslave razvod i ostali prijatelji. Razvod u Evropi funkcioniše po principu dogovora, kod nas je verovatno finansijski faktor presudan. Od ljudi sam uvek dobijala poruke – inspirišeš me. I evo ako može da posluži kao inspiracija – radim više poslova, a vodim podkast, pravim muziku, brinem o sedmoro dece i razvodim se, dakle moguće je. Verujem u svoj život i život moje dece, to je moj prioritet. Ne mogu svoje biće da anuliram.