Mehaničko odrađivanje posla

Nakon ovih reči Kaleb Folovil je sišao sa bine i nije se više vraćao, a njegova su se braća narednih pola sata izvinjavala prisutnim fanovima, poručujući im da će novi koncert sigurno biti zakazan i da bi trebalo da mrze Kaleba, a ne njih trojicu. Par dana kasnije Kings Of Leon (KOL) su otkazali preostale nastupe na američkoj turneji, potvrđujući glasine da pevač ima problem sa alkoholom i da mu je hitno potrebno odvikavanje. Za razliku od nesrećne Ejmi Vajnhaus (koja, sećamo se, u Beogradu nije bila u stanju da izgovori ni proširenu rečenicu), Kaleb je pored sebe imao braću i (zaista prelepu) Lili Oldridž, koji su mu – što šamarima, što dobronamernom pričom – stavili do znanja da je vreme da se mane flaše, inače će uništiti i sebe i bend koji je bez problema punio hale i stadione širom sveta. Moguće je da je (ne)očekivana Ejmina smrt uticala na Kaleba da se ozbiljnije pozabavi svojim lošim navikama, ali on tvrdi da ga je tek rođenje ćerke Diksi Perl potpuno otreznilo, i to u trenutku kada je shvatio da postoji biće o kojem mora da se stara i čije će detinjstvo i sazrevanje u velikoj meri zavisiti od njegovog ponašanja.

Dobri poznavaoci prilika oko benda smatraju da do problema verovatno ne bi ni došlo da su KOL nakon fantastičnog uspeha albuma „Only by the Night“ (2008) i prateće svetske turneje uzeli malo veći odmor i dobro razmislili šta im valja dalje činiti. Umesto toga, oni su 2010. objavili „Come Around Sundown“ (bez dileme najslabiji album u karijeri), nakon čega su se uputili na još jedno putešestvije, pa kad je Kalebov glas počeo da popušta i „proklizava“, pevač je posegao za stimulansima za koje je verovao da mu mogu olakšati život. Po neslavnom okončanju turneje, KOL su shvatili da su im predah i privremeni razlaz neophodni, pa je tako Kaleb sa porodicom otišao na svoj ranč, gde se između brige o životinjama i menjanja pelena družio sa akustičnom gitarom, beležeći na magnetofonu ideje koje su mu padale na pamet. Kada se broj poluzavršenih kompozicija približio cifri dvadeset, pozvao je braću da se okupe i rad na šestom studijskom albumu je počeo krajem 2012.

Uzimajući u obzir okolnosti i događaje koji su prethodili nastajanju jedanaest pesama koje danas čine „Mechanical Bull“, moglo se očekivati da će novi album doneti i nove teme i/ili značajnije promene u zvuku benda u kojem su, osim Kaleba, još dva člana (bubnjar Nejtan i gitarista Metju) u međuvremenu postali očevi. Odrastanje Folovila, koji su imidž dugokosih „hipi sanjara sa juga“ relativno brzo zamenili imidžom rok zvezda sa skupim frizurama, trebalo je da donese i zreliji pogled na svet od onog na prvim albumima, ali je već singl „Supersoaker“ (u stilu benda The Strokes) stihovima „I don’t mind sentimental girls at times, Miss don’t walk away, walk away“ nagovestio da su braći i dalje u mislima lude žurke i provod sa (lakim) devojkama do osvita dana. Ni pesma koja sledi, lenji južnjački bluz „Rock City“, tematski se ne udaljava puno od singla („And I was searching for a woman, Who was willing to love, So I could take her like a woman“), mada je primetno da se tekstopisac Kaleb koleba i da nije sasvim siguran gde bi tokom noći trebalo da bude („And I don’t know where I belong, I’m just trying to get myself back home“). Međutim, bučna rokerska „Don’t Matter“, koja podseća na radove benda Queens of the Stone Age, donosi iznenadni preokret i Kalebovo priznanje da nema volje da se bavi velikim životnim pitanjima („I don’t know where I’m gonna go but it don’t matter to me“) svestan da ne može i da – pre svega – ne želi da se menja („Cause it’s always the same and I’m always the same“), tako da već tada postaje jasno da od nekakvog autorskog sazrevanja benda na „..Bull“ neće biti ništa.

No, „prljavi“ i nešto siroviji zvuk prve tri kompozicije slušaoca navodi na pomisao da su se KOL nakon nekoliko albuma sa prilično „ispoliranim“ pesmama vratili prvobitnoj formi koju su krasile spontanost i iskrenost, a ne savršen zvuk i skupa produkcija. Međutim, već sledeća melodija – epska mega-balada „Beautiful War“ – kao i ono što za njom sledi (U2-ovske gitare, harmonije i atmosfera u „Temple“, „Wait For Me“ i „Coming Back Again“, springstinovska dramatika u „Tonight“, te petijevska melanholičnost u kantri-roku „On The Chin“) otkrivaju da je bend, pre svega, razmišljao o tome kako da na koncertima fanove dovede u stanje egzaltiranosti, svesno odustajući od onoga što je bilo njihov zaštitni znak. Tome svedoči i slična struktura većine pesama, koje obično počinju osnovnim gitarskim rifom i umerenim tempom ritam sekcije, a onda se – uz ulazak druge gitare i Kalebovu sve dramatičniju interpretaciju – postepeno ubrzavaju, sa ciljem dostizanja maksimalne tenzije u refrenu i ostvarivanja najjačeg emotivnog „udara“ u trenutku povratka na osnovnu melodiju.

Sve napred rečeno, međutim, ne znači automatski i da je „Mechanical Bull“ loš album. Naprotiv, radi se o solidnom ostvarenju koje je prijatno za slušanje i ponekad čak i vrlo zabavno (fanki-rok „Family Tree“), ali koje ni na muzičkom, ni na tekstualnom planu ne donosi ništa što nešvilska porodična manufaktura već nije predstavila publici. Braća bi, stoga, morala dobro da se zamisle nad činjenicom da im je ovo drugi uzastopni album koji ne donosi nove ideje, pa bi – kad se već ne trude da sakriju svoje uzore – trebalo ponovo da preslušaju „Achtung Baby“ ili „Nebrasku“ i podsete se koliko su u rokenrolu promene važne.

I da mehaničko ponavljanje jedne te iste formule može publiku i zauvek da otera.

Ocena: 6/10