Javno hvaljeni i nesebično podržavani od strane starijih kolega – među kojima su bila i dva Dejvida, Bouvi i Birn – Arcade Fire su za samo šest godina od malo poznatog benda postali svetska rok atrakcija, koja je 2010. svoj status i potvrdila osvajanjem prve Gremi nagrade u prestižnoj kategoriji „Album of the Year“. Krajem te godine i većina muzičkih magazina je „The Suburbs“ proglasila najboljim ostvarenjem, ali kreativni lideri benda – bračni par Vin Batler i Režin Šasanj – nisu pokazivali naročito zadovoljstvo zbog tih priznanja, već su u intervjuima isticali da im je „muka od statusa rok zvezda“ i da „život koji vode uopšte nije tako ‘kul’ koliko se ljudima čini“.
Šasanjova i Batler su, očigledno, bili (pre)umorni od koncerata i promocija, jer kako drugačije objasniti lamentiranje nad profesijom koja ih je učinila bogatim i slavnim i koju – ako ih baš toliko iritira – mogu i da zamene nekom drugom, njima inspirativnijom. A sva je prilika i da ih je jedno važno pitanje kopkalo i činilo dodatno nervoznim: kuda i kako dalje nakon osvajanja vrha u onome čime se bavite? U potrazi za odgovorom par se uputio na Jamajku, pa na Haiti gde je uživao u rara muzici i holivudskim filmovima iz „zlatne ere“, od kojih je Kamijev „Crni Orfej“ ostavio najjači utisak. Mit o Orfeju i Euridiki je, tako, inspirisao supružnike da počnu da komponuju, uz jasno izraženu svest da „orfejevsku grešku“ sebi ne bi smeli da dopuste: osvrtanje na prethodna dostignuća dovelo bi do još jedne eksploatacije stare formule, pa bi se to (u najboljem slučaju) okončalo prvom stagnacijom u karijeri benda, čija je osnovna karakteristika konstantno napredovanje.
Objavljivanje prvog singla „Reflektor“ početkom septembra je, konačno, razrešilo dileme po dva pitanja: u kom pravcu su se Arcade Fire uputili i da li novi album predstavlja drastičan iskorak u odnosu na prethodne? Odgovor na potonje glasi – da, iskorak jeste, ali ne tako veliki i pre podseća na, recimo, „Achtung Baby“ nego na „Kid A“, jer pesmom dominiraju dens ritam i atmosfera u stilu Roxy Music, a pomalo i „oca“ benda Bouvija. Sama struktura singla, kao i ime njegovog producenta (Džejms Marfi, LCD Soundsystem), ponudili su odgovor i na prvo pitanje, koji preslušavanje dvostrukog CD-a „Reflektor“ dodatno potvrđuje: reč je o dens-roku, a zbog i dalje prisutnog balansiranja benda između alternativnog i mejnstrim zvuka ispred ovog termina se može dodati i odrednica indi. To znači da se uz pesme kao što su simfo-dens „We Exist“, elektro-pop „Afterlife“ ili nju vejv pop „You Already Know“ zaista može igrati, ali se nakon tog plesa niko ne može osećati relaksirano – previše je melanholije u vokalima Batlera i Šasanjove da bi se to moglo ignorisati.
Osnovna (negativna) karakteristika pesama na „Reflektoru“ je, bez sumnje, njihovo predugo trajanje: čak osam „prebacuje“ pet minuta („Supersymmetry“ i celih 11, od kojih je šest ispunjeno zvukom premotavanja trake!) i sem najbolje od njih, setne „It’s Never Over (Oh Orpheus)“, ni jedna druga ne opravdava svoju dužinu. Marfi očigledno nije imao petlju da supružnicima kaže „Dosta!“, a kad se, izgleda, jednom na to odvažio oni su pesmu naglo presekli i završili je na potpuno nelogičan način – „Awful Sound (Oh Eurydice)“.
Ok, može im se, sada su – na račun minulog rada – u poziciji da „diktiraju uslove“, ali Arcade Fire ne bi smeli da zaborave da su se mnogim talentovanim umetnicima pretencioznost i artificijelnost obile o glavu. S obzirom na evidentan potencijal za velika dela koji poseduju, nadamo se da će takvu sudbinu uspeti da izbegnu.
Ocena: 7/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
