Robert del Naja i Grant Maršal izgleda da stvarno znaju kako da se u srcu zapadnjačke gradske vreve osetite nekako kao u izolaciji nemačkog kamenitog ostrvceta Helgoland. Pa, Bristol ili Severno more, ko uostalom mari. I kakva je uopšte razlika između vrišteće melanholije megalopolisa i kričave sume „prirodnih“ zvukova u imaginarnom izgnanstvu severnjačkog ostrvlja?
Otuda, naziv njihovog aktuelnog albuma „Heligoland“, posle intenzivnog koncertnog iskustva što smo ga proživeli u Areni, nimalo odjednom ne zvuči apstraktno. Naprotiv.
Sudar sa Massive Attack 2010, nakon njihovog nastupa na Egzitu 2004, zaodevenog tada u auru još jednog znatnog rezervoara trip hop magije, pošto je Tricky sa svojom ondašnjom novom pločom („Vulnerable“) već ionako podigao napon do vrhunca na otvaranju Festivala prethodne 2003, nešto je isprva sada nalik rafalu brzopoteznih torpeda u startu, pravim plemenskim damarima multipliciranim i akceleriranim elektronikom savremenog doba. No, ovo je i zvuk koji čezne za svojim divljim praotaštvom, prvi i u isti mah finalni čin nekakve još neupoznate antičke drame. Jak utisak o rekonstrukciji upravo takvog teatra ostaće sve vreme na snazi do samog završnog momenta poklanjanja pred publikom.
No, plutanje upadljivo crvenih NLO-ova, čije pulsiranje kao da intenzivno pokušava da dopre do ljudi sa planete Zemlje, neka je vrsta prekrasne ekspedicije po tamnom, premda opčinjavajućem predelu unutrašnjeg života, a opojni živi glasovi pevača, na čelu sa svetlucavim Horasom Endijem, te malo naoštrene duhovitosti sa brzim smenjivanjem parola-natpisa iz domaće štampe u finalu koncerta, dekonstruišu sivu i zabrinutu svakodnevicu u tolikoj meri da joj se možete nasmejati u brk i prepustiti se senzualnom plesu u vrtoglavici tela.
Iako bez sumnje sa svojom nikada zaista okončanom simfonizacijom zbilje (ura za „Unfinished Sympathy“ i „Atlas Air“!) očigledno potiču iz kraut-rocka, usled čega se klupko njihove unikatne halucinantnosti nastavlja da odvija praktično unedogled, u poludelim klavijaturama čućete i Reja Manzareka i nalikujući fragment iz „DJ“ Dejvida Bouvija, ali i povremenu grmljavinu dostojnu Cream iz „Tales of Brave Ulysses“ recimo. Psihodelija, gotovo pa hipi ljubav i politička osvešćenost (Robert del Naja vam se posle koncerta potpisuje u svesku crtajući „peace“ znak i srce!), super-moderne nastambe u koje se pretvoriše ljupke provincijske varoši, usisavajući kristali kosmosa u ubrzanju sopstvene glave. Uh, kao pod pravom paljbom gladi za životom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
