Mi smo benigna podsvest bivše države

– Mi smo benigna podsvest te bivše države. Imamo tremu od beogradske publike, ali strah ne postoji. Ne verujem da ćemo bilo kome smetati kao bend koji se proslavio u SFRJ. Mi smo ti kao što bi neko rekao da li ti smeta užički kajmak ili ćevapi na Baš čaršiji. Plavi orkestar nikada nije bio politički angažovan bend, počeli smo u komunizmu, a evo nas sada u nekom neoliberalizmu. Mi smo u stvari bend za proširene derneke, odnosno žurke. Počeli smo karijeru svirajući po socijalističkim stanovima, na jeftinim akustičnim gitarama, na plažama i naše pesme ne nose nikakvu opasnost – priča za Danas Saša Lošić.

Zašto je moralo da prođe čak 20 godina do novog nastupa u Beogradu iako je grupa, uz nekoliko pauza, bila aktivna sve vreme?

– Nismo hteli da dolazimo u Beograd dolazimo samo zato što je to bilo u trendu, kao što su neke kolege dolazile da ga probaju kao „zabranjeno voće“. Čekali smo da se na pravi način proveri snaga grupe. Hteli smo da dođemo kao nešto potpuno novo, kao „Avatar“, a ne da živimo od stare slave. Mada, naše pesme se prenose s kolena na koleno putem ispraćaja u vojsku, maturskih proslava, u kafanama ih pevaju i tako… Ovo će u Areni biti kao godišnjica mature, da se prebrojimo koliko nas je ostalo i dokle je ko stigao. Sada u Beogradu želimo i da u vizuelnom smislu napravimo spektakl, da budemo kao neki balkanski Dipeš mod.

Da li je tačno da će zvuk na novom (sedmom) albumu, čiji je izlazak najavljen za proleće, biti potpuno drugačiji i da će čak biti i hip-hop numera?

– Puno je elemenata, jako ekstremno upotrebljenih u novom zvuku Plavog orkestra, što dokazuje naš novi singl „Amerika“ koji je objavljen pred kraj prošle godine. Pročitao sam jedan komentar na Youtube gde kaže: „Ovo zvuči kao Ramštajn“. Uvek rizikujemo. Nadam se da će publika u Srbiji otkriti da nismo tipičan mejnstrim bend, a da bi se Plavi orkestar razumeo, treba se osloboditi stereotipa podele lakih i teških nota. Mi doduše uživamo u toj uzvišenoj poetici leta i volimo život sastavljen od lakih letnjih materijala, ali kod nas se to uvek brkalo. Pop-konfekcija i pop-art su dve potpuno različite stvari koje se samo naizgled dodiruju na nekoj opni. Problem je što je na ovim našim prostorima uvek postojala jedna ekstremna situacija. Postojala je takozvana lažna avangardna umetnost i turbo-folk kultura koja je zapravo mutant jednog te istog stanja. Na ovim prostorima nikada nije bilo infrastrukture da se podrže bendovi tipa Idoli, Film… Možda je postojao samo jedan takav period, ali oni su uvek nekako ostali na margini…

Mnogi će reći da je u današnje vreme profitabilno samo ponovno okupljanje starih grupa. Kako vi gledate na to?

– Nekada je bio jako veći filter i zato ljudi u tim ponovnim nastupima starih grupa prepoznaju kvalitet. Snimiti za PGP ili Jugoton bilo je 80-ih isto kao da danas neki fudbaler potpiše za Real Madrid. Neke 2028. vidim Arenu gde će nastupati razni autori, jedan će gutati vatru, drugi će glumiti, treći će pevati, biće ih 25.000 na bini, a gledaće ih jedan čovek. Tako je možda već danas. Svi imaju svoj blog, studio, svi imaju svojih pet minuta slave što bi rekao Endi Vorhol. Jako mi je žao novih generacija jer oni nemaju priliku u kojoj bi isplivao kvalitet. Oni mogu otići u neki karaoke šou i onda treba da zavise od ponižavajućeg biranja od strane nekih diskutabilnih autoriteta u vidu žirija. Ta rijailiti kultura će proizvesti nesretne ljude. Već ih vidim za godinu dana, posle te instant slave, kako po lokalnim kafanama možda piju i pričaju o toj prošlogodišnjoj popularnosti. Zapravo mi je žao tih ljudi jer im zaista kontekst vremena ne dozvoljava da se izražavaju na način da to ima neku supstancu, da ima umetnički problem. Oni vide samo uspeh, a kad vidiš kako nastupaju oni već imaju taj stav zvezde, već se ponašaju kao zvezde.

Dok je Plavi orkestar kao grupa pauzirao mahom ste se bavili komponovanjem muzike za filmove, a ovdašnja publika prepoznaje vas po kompozicijama za seriju „Vratiće se rode“. Šta je teže, pravljenje primenjene muzike ili numera za bend?

– Teži mi je rad za Plavi orkestar. To je zato što sam ja Plavi orkestar i kada mi ga neko spomene osećam se kao medved osvetljen farovima u šumi. Tu su uvek velika očekivanja, to je nešto što mora biti specijalno, vanredno, mega i tako dalje… Film predstavlja boravljenje u luksuzu drugog plana. Tada je sva odgovornost prenesena na režisera. Ja volim i taj svet, međutim postoji i ta jedna fizička navučenost na scenu, na proizvodnju buke i čovek se nje nikada ne oslobodi… Možda je to jedino pošlo za rukom Džoniju Štuliću i našem prvom gitaristi Mladenu Pavičiću koji sada živi jedan porodični život u Kanadi. I ovaj novi izlet u pop meni je pravo osveženje, kao kada odeš kod bake na selo i legneš u sobu koja je uštirkana. Meni je Plavi orkestar kao dunja iz ormara.

Pjer Žalica pravi film o bendu

– Pjer Žalica već tri godine snima film o Plavom orkestru. Uz dokumentarni deo biće snimljen i igrani segment filma i u njemu će glumiti i mnogi beogradski glumci. Taj film neće biti samo o Orkestru već i o vremenu i generaciji koja je bila vezana za nas. U njemu će biti i ljudi iz javnog života, Goran Bregović, članovi Lajbaha, Idoli, ma biće to ustvari jedan dokumentarni Ben Hur – naglašava Saša Lošić.