Mikstejp intervju – Turbo trans turisti: Ništa nije strašno kao gubitak mladih ljudskih života

– Posle nastupa u KC Gradu, gledaćemo da putujemo i sviramo što je više moguće. Sa nama je Igor Gile Kuzmanović na bubnju, koji se savšeno uklopio u bend. Svojom muzikalnošću i specifičnim osećajem za improvizaciju doprineo je tome da pesme zvuče energičnije. Kada sviramo zajedno, naša muzika zvuči kao da je proizašla iz rituala, a Giletovu veštinu sviranja bih opisao kao ciganski kung fu. NJegov bubanj i način kako ga svira više podseća na goč nego na rok instrument – kaže Boško, a sa njim i DŽimijem razgovarali smo o njihovom stvaranju: višeslojnoj muzici koju sviraju, sestriću Milutinu na omotu albuma, tranziciji iz Turista u Turbo trans turiste, tome zašto su izdavačku kuću nazvali Anderklas…

„Ništa nije strašno“ donosi 12 sjajnih pesama, ali da krenemo od naslovne koja je imenovala ceo album – o čemu govori i kako je nastala?

DŽimi: Učeni smo da ne objašnjavamo mnogo značenje pesama i tekstova. Uvek rađe ostavljamo ljudima da sami dožive i shvate, na svoj način. Jedino što mogu jeste da preporučim tekst Danijela Kovača (Jarboli, Jesenji orkestar) na temu ove pesme: „U vreme kada je sve strašno, oni izbezumljeno pevaju da ‘Ništa nije strašno’. Muzika se raspada i sastavlja, reči pljušte preko razvaljene matrice. Rezultat je taj da se, bivajući izloženi ovoj pesmi, mi konačno osećamo da nismo prevareni, da nismo tek konzumenti, već i sagovornici, te da se nad nama ne vrši nasilje marketinga.“

Boško: Pesma je nastala u Logicu. Preskočio sam osnovne korake u upoznavanju sa muzičkom produkcijom, ali, opet, kao i većina pesama koje se prave na kompjuteru, krenuo sam sa bubnjevima. Sa ovom pesmom je nastalo sve, otvorila mi je put i smisao kojim sam poželeo da krenem istog časa, iako nisam znao kako, samo mi je bilo važno da je uz mene DŽimi. Semplovi koje sam koristio, od Alana Šortera, DŽona Zorna do hora Kolibri, rafala puške AK47, distorziranih 808 basova, napravili su savršenu podlogu za tekst i pevanje. Refren smo u šali sa našim producentom Duletom Filimonovićem zvali crnogorski spev sa guslama, samo što smo umesto gusla snimili efektiran vokal.

Da li ipak postoje stvari koje jesu strašne ili one nisu tema ovog intervjua?

DŽimi: Postoje, ali bolje je misliti pozitivno, lakše se ode u novi dan. Mi se trudimo da prenesemo zdravu i pozitivnu energiju! Tako da, strašnim stvarima nije mesto ovde.

Boško: Neke stvari poput suočavanja sa samim sobom mogu da budu vrlo strašne, ali ništa nije strašno kao gubitak mladih ljudskih života.

Da rezimiramo album u celosti uz večito pitanje – kako nastaju i odakle crpite inspiraciju za pesme?

DŽimi: Nastaju neposredno, neplanirano, nastaju iz odnosa dva brata koji su najsigurniji među sobom. Boško krene da svira gitaru, ja krenem da igram i da vičem, nešto od toga bude simpatično i dovoljno za početak. Jedan od primera. Tekstovima, s druge strane, ozbiljno pristupamo, uvek uz lektorisanje našeg ćaleta.

Boško: Pesme nastaju iz ljubavi prema muzici koja nas ohrabruje da, baveći se njom, pronalazimo svoj identitet. Tekstovi onda budu kao skup misli ili tema koje nas neko vreme zanose i teraju na razmišljanje, dok ne uspemo da ih objasnimo ili, još tačnije, dok ne uspostavimo neku formu.

Uzevši u obzir nesvakidašnjost vašeg zvuka, kojim rečima biste neupućenom slušaocu skrenuli pažnju na vaš muzički stil?

DŽimi: Narodna višeslojna muzika. Sloboda u zadatim okvirima.

Boško: Svaka definicija gubitak je slobode, kako kaže Kebra (Obojeni program). U ovom slučaju, mislim da bismo slušaocu oduzeli dobar deo utiska koji se bazira na slobodnoj proceni tj. na prvom slušanju. Naša zamisao je da istražujemo muziku tako što ćemo biti verni sebi. Stilovi su samo putevi koji nas mogu odvesti na razne strane, oni nam pružaju izazov da ispitujemo svoje granice i upoznajemo bolje sami sebe.

I sam omot albuma je interesantan, koja je ideja iza njega?

DŽimi: Delovalo nam je da ta slika potpuno opisuje da zapravo „Ništa nije strašno“, pa tako ni našem sestriću, koji je u tom trenutku sa par meseci u bazenu. Dizajn je uradio naš mladi kolega Pavle Trifunović (Sitzpinker). Hvala!

Boško: Na omotu je naš sestrić, mali Milutin. On je naše blago, a vrlo moguće i budući član benda. Na slici je mali Milutin prvi put otišao na bazen da se kupa. Uz ćaletovu pomoć, uspeo je da pobedi strah od vode, i tako je kasnije on nas motivisao da na lep način opišemo naziv albuma.

Album je nastajao po DIY principu, uz pomoć drugara i porodice, verujem da sa tim u vezi imate i interesantne priče sa proba/snimanja.

DŽimi: Sve pesme su nastale u periodu kad smo Boki i ja iznajmili studio. Zapravo je to bio podrum, dosta karakterističnog mirisa. Tamo smo preneli sve što smo imali u tom trenutku od opreme. Imali smo ozbiljnu dijetu za vreme pravljenja albuma. Svaki dan po nekoliko litara koka-kole, punjene pljeskavice i slično. Nakon tog perioda, Boško i ja smo počeli da živimo zajedno, a dalji rad na albumu smo preselili kod Dušana Filimonovića gde smo nastavili miksovanje i masterovanje. Interesantno je to da smo album imali spreman u potpunosti, u više navrata, za više izdavačkih kuća. Potom je usledila korona, pa smo sve stavili po strani. I uradili jedinu logičnu stvar u tom trenutku. Napravili smo pesme za treći album, a da drugi još uvek nismo izbacili. Mi smo konstatno radili na ovom albumu, a još više i van njega. I napredovali smo. Tako da je ovaj album za nas upravo to, put ka nečemu što nas tek čeka.

Boško: U periodu kada smo intezivno radili na pesmama sa ovog albuma, iznajmili smo mali prostor na Vidikovcu. Tako da je to bilo vreme gde su se uz koka kolu i punjene pljeskavice najviše dešavale interesantne stvari, pored muzike, naravno.

„Šimpanza“ je singl koji je na neki način najavio vašu tranziciju iz Turista u Turbo trans turiste, kako se tranzicija odvijala u vašim glavama i kako ste napravili rez u zvuku, nazivu?

DŽimi: Zapravo je „Šimpanza“ bila tačka pucanja. Na njoj smo najviše radili, sigurno preko šest, sedam meseci. Mnogo verzija je bilo da bismo došli do finalne. Ideja je bila da takav zvuk mora da se prenese i na nastupe. Otkrili smo pojam fanatizam. I dalje stremimo ka njemu. Mi smo još uvek u tranzicji!

Boško: „Šimpanza“ je pretrpela najviše promena da bi došla do ovog oblika sada. Međutim, te promene su se uglavnom dešavale zbog želje da se neke veštine unaprede. Veliki muzičar Bek (Beck) je u jednom intervju istakao da je pravi razlog za rad na novom albumu da bi se ispravile greške sa prethodnog, iako se na tom putu dese neke nove greške. U tom pogledu, „Šimpanzu“ smo doživeli kao žrtveno jagnje na kome smo pokušavali da ispravimo sve one greške koje su nas ranije pratile. Iako mislim da nismo u potpunosti uspeli u tome, opet smo nastavili dalje, bogatiji za neka nova iskustva i znanja.

Zašto ste odabrali da „Šimpanza“ bude ta pesma koja najavljuje promene, pored toga što je sjajna stvar sa kul spotom?

DŽimi: Pa upravo iz tog razloga, jer se tim uloženim radom na njoj najviše izdvojila od drugih pesama sa albuma. LJudi iz naše okoline su najbolje reagovali na nju, a takođe i na nastupima, uvek je napravila razliku. Mi smo „Šimpanzu“ svirali od našeg prvog nastupa sa grupom Ti (09.12.2017.). A posle toga, sve vreme smo radili na njoj.

Boško: Verovatno zbog teksta, čime je uspela da bude direktna, pored svih ostalih elemenata koju je čine težom za svariti.

Džimi ti si nedavno predstavio svoj projekat sa Emom iz Koikoi, a bilo je i prilike da vas čujemo na Zumovanju – rođendanu RadioAparata – pa bih te ovom prilikom zamolila da nam približiš Emma & Jimmy rad, a možda i podeliš utiske sa rođendanske žurke u organizaciji Pop Depresije i RadioAparata.

Džimi: Kada sam se upoznao sa Emilijom pomislio sam kako bi nas dvoje mogli da pravimo muziku zajedno, da stvaramo nešto poput benda The Kills. Na taj predlog, Emilija je pozitivno odreagovala, i ubrzo smo krenuli da radimo. Uz neverovatan osećaj lakoće dolazili smo do gotovih pesama. Početna ideja je bila da to sve zadržimo u online okvirima, i da pored njenog benda KOIKOI i Turbo Trans Turista ne idemo u smeru uživo nastupanja i pravljenja benda. Ali, opet se tu umešao Ivan ( Pop Depresija ), i vrlo lako nas je pridobio u ideji da nastupimo na rođendanu RadioAparata. Pored treme, falširanja, i jedne potpuno drugačije uloge na bini za mene, bilo je fenomenalno. Toliko da smo već počeli da pričamo o tome kako bi to mogli da ponovimo. Zahvalni smo našoj ekipi, porodici, koja je stala iza nas kao bend: Gizmo, Grabež, Čučko, Đole, Boki, volimo vas!

U skladu sa praznicima – jako volim Novogodišnji specijal Azza i Kapale koji je izašao za vaš lejbl Anderklas. Kako je nastala ideja za osnivanje Anderklasa i koga sve od izvođača potpisujete, te zašto je ta ekipa strava?

DŽimi: Posle svih tih razgovora sa drugim izdavačima, došli smo do jednog prostog zaključka. Niko se ne loži na našu muziku ko mi sami, i niko se neće iscimati za nas onoliko koliko bismo mogli mi. Ideja da mi pokrenemo sami izdavačku kuću je još jedan logičan korak u našem radu. Ekipa je za sada mala, ali odabrana. Tek smo na početku. Misija koje ćemo se držati je ta da je u Anderklas

dobrodošao svako ko se ne boji istraživanja, pronalaženja nekih novih puteva, odlazaka u nepoznato. Na tom putu smo se za sada susreli sa Azza & Kapale, Laplander, New Church, Moloa i Ah Ahilej. Da bismo bili ažurniji, prisutniji, profesionalniji, dogovorili smo saradnju sa Ivanom Lončarevićem, tj. sa Pop depresijom. Anderklas je sada deo Pop depresija – Kišobran – Zeleni kačket familije.

Na šta aludira naziv?

Boško: Anderklas je termin iz 60-ih koji se odnosi na „pale borce“ u kapitalizmu, ljude koji su izgubili svoj društveni status. Iako su stekli znanje i struka ih je prepoznala, gubitkom posla tj. statusa, zadesila ih je nemogućnost da obezbede sebi i svojoj porodici uslove srednjoklasnog života, i tako su dospeli na rub siromaštva. Ekonomija kao osnovno načelo modernih vrednosti u potpunosti zanemaruje siromaštvo trećeg sveta, zato se i ne konstatuju razlozi koji su doveli do takvih okolnosti, tako da anderklas ispada anomalija na Zapadu. Takođe, postoji evidentna akcija od strane mediokriteta koja je uspela da smeni, ponizi, pa čak i izbriše sve one koji su svoj posao radili odgovorno, da bi na posletku postali sirotinja, koja kao takva ne pripada ni jednom društvenim staležu. Anderklas u našem slučaju je reakcija na loše i nepoštene ugovore izdavačkih kuća, podle radne odnose u korporacijama koje se bave muzičkim biznisom, bahate kolege koje pričaju o Bogu a misle na novac, ili još gore, samo na sebe.

A pošto ste vas dvojica Deda Mraz i Rudolf iz pomenutog Anderklasovog Novogodišnjeg specijala – šta biste poželeli u Novoj godini?

DŽimi: Poruka od Rudolfa: Želim vam puno zdravlja, ljubavi i smeha!

Kompleksnost zvuka i suludih upliva žanrova u muziku Turbo trans turista je neprikosnoveno autentičan, i zato su nam braća Mijušković napravili plejlistu za Mikstejp, poslušajte!

Bon Inver – PDLIF

The Kills – Better Days

Darkside – Heart Jam

DITZ – The Warden

Dean Blunt – 50 Cent

Gilla Band – I Was Away

The Squid – The Blades

Guerilla Toss – Live Exponential

Daughters – The Reason They Hate Me

Portishead – Machine Gun

JJ Doom – Guv“nor

Disciplin A Kitchme – Bunt

Zach Hill – Dark Art

Yves Tumor – Noid

Young Fathers – I Saw