Mikstejp za postkarantin: Plejlista benda NAVY ne obećava 1

Foto: Nemanja Andrejević

U svetu bez pravde, u svetu u kome vladaju dvostruki standardi, jedan bend morao je da se suoči sa ultimativnim izazovom. Da nauči kako se motaju cigare. Godina 2020.

U ne tako davnoj budućnosti… dosada je zavladala svetom. Andrej Ivanov, Milan Stanković, Slavko Bošnjak i Nemanja Andrejević u novom albumu NAVY ne obećava. Bekstvo iz BG-a! Uskoro na vašim jutjubovima… – tako počinje novi album benda NAVY ne obećava kaže za Danas frontmen benda Nemanja Andrejević.

Prema njegovim rečima, možda je malo rano za najavu novog albuma s obzirom na celokupnu situaciju koja nas okružuje i činjenicu da ga tek snimaju, međutim završili su pesme, snimili demose i stvari uopšte ne deluju dobro.

– Šta ako ovaj album ispadne bolji od prvog? Kako ćemo se nositi sa svom tom slavom i popularnošću. Iskreno, zabrinut sam… – dodaje Andrejević, a upitan zašto i šta to Navy ne obećava, ističe: „Ako ti kažem morao bih da te ubijem“.

Andrejević pravi ovonedeljni Mikstejp za postkarantin.

Iako smo „pušteni iz karantina“, koncerti se zbog epidemioloških razloga, bojažljivo i jako retko održavaju. Međutim, da li imate neki potencijalni datum za svirku kojom biste promovisali novi album ili planirate da nađete neko kreativno rešenje, u skladu sa epidemiološkim preporukama?

Trenutno nam prija ova pauza. Turneja po južnoj Americi bila je naporna i sada nam je samo drago da smo kod kuće, da provodimo vreme sa svojim porodicama i da smo u blizini svojih psihijatriskih ustanova.

Koristimo ovo vreme i za stvaranje. Drugi album je definitivno turbočardžovan virusnom infekcijom i preti da zarazi publiku koja ga bude slušala. Tako da kao i prvi, savetujemo umereno konzumiranje isključivo uz recept i konsultaciju sa vašim lekarom.

Rečeno nam je da će period inkubacije trajati do marta a onda neka nam je bog u pomoći.

Koje su, prema Vašem mišljenju, posledice korone po svirke, noćni život, muziku.. i kako ih preživljava?

Meni je super. Mi imamo Bigz. Ne znam kako je drugima. Kada su nam otkazali sve svirke i zatvorili na gajbe osećao sam se kao riba na suvom. Batrgao se po stanu. Nisam umeo da budem sam sa sobom. I onda se nešto prelomilo i sad se osećam kao ukroćen konj. Odjavio sam se sa svih ovih mreža ne bi li se skinuo sa dopaminskog fiksa, prestao da gledam ljudsku glupost i počeo da radim na sebi. U tom zatvoru napisao sam možda moju omiljenu stvar koju ćete imati priliku da čujete na drugom albumu a koja nosi ime El Paso.

Nadam se da smo sada kao publika naučili više da cenimo scenu koju imamo, a koju ne zaslužujemo.

Ja se svirkama više radujem sada kada su ređe, više ih cenim i spreman sam da više platim i pređem duži put da čujem bend koji volim. Možda je „fucked up“ ali drago mi je da se sve ovo desilo.

Šta je „Novi kult“, tačnije, o čemu govori pesma?

Novi kult govori o apatiji našeg vremena i sakupljanju snage da ustanemo i uradimo nešto što je bitno, nešto što će promeniti svet, nasuprot ležanju u krevetu i čitanju ovog intervjua.

Znaš imaju oni neki što pevaju nešto kao mi nećemo promeniti svet. Meni je taj način razmišljanja potpuno neshvatljiv. Mi stojimo potpuno suprotno od njih. Mi smo njihova antimaterija i kad se sudarimo biće zaje*ano jer mi hoćemo promeniti svet.

Da li ste poslali ili možda razmišljali o tome da Tarantinu pošaljete vašu pesmu, koja nosi njegovo ime?

Zar nema neka izreka u kojoj se kaže da ne treba upoznavati svoje idole? Uostalom mogao bih da se zakunem da sam ga video negde u petom, šestom redu prošle godine kada smo svirali na Beer Festu.

Često se čuje to da je korona samo ogolila već postojeće probelme u društvu i dodatno ih produbila, koji su Vaši stavovi i kako doživljavate društvo u kome živimo?

Wau, kakvo pitanje. O ovome bih mogao danima. Ali odakle početi? 2020 godina je. Živimo u budućnosti. Ili je budućnost već prošla? Jutros kada sam išao na posao, hodao sam ulicom i jutro je bilo hladno i maglovito. Prethodno veče ostavio sam auto ispred Bigza jer sam verovatno preterao u piću. I u takvom bunilu kavko samo ovakvo jutro može da donese, obuzet mislima, prošao sam pored nekakve crne mrlje koja se ukazala u desnom polju mog perifernog vida. Zastao sam i okrenuo glavu da vidim šta je. Pogled mi se susreo sa čovekom, beskućnikom u crnoj jakni sa crnom bradom. Pedesetak godina ili samo tako deluje. Para mu izlazi iz usta. Ispružena ruka u mom pravcu kojom prosi trese se od hladnoce. Oči koje gledaju pravo u moje oči mračne su i pune suza. I kao svaki dron novog svetskog poretka, ni ja nemam dinara u džepu. Obuzima me tuga, pa bes, pa sramota. 2020 godina je. Kako smo došli dovde? Gde je budućnost? Zar ovo i dalje mora da se dešava? Naravno da je*eno ne mora. I naravno da ima dovoljno za sve. I zašto onda nećeš da menjamo svet?

Vas onda ovo društvo, svakodnevni život ili nešto sasvim treće inspiriše da pravite muziku?

Nikad ne znaš šta će te zagolicati da napišeš tekst. Ili ošamariti. Inspiracija se često krije na mestima na kojima to najmanje očekuješ. I meni je često teško da to usmerim gde želim. Ona ide gde ona hoće.

Evo nedavno sam pogledao RTS-ov dokumentarni film „Niko nije rekao neću” u kome se govori o prvim danima NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine i našim pilotima koji su poletali da brane nebo iznad Jugoslavije u dotrajalim i nepouzdanim migovima 29. uprkos nesrazmernoj agresorskoj sili. Konkretno jedan razgovor preko radija između našeg pilota Majora Abdula Emetija i njegovog oficira za navođenje inspirisao me je da napišem pesmu koja će se naći na novom albumu a zove se Sever Severozapad. Svi piloti koji su poleteli tih dana imali su otkazivanje radara. Što po poletanju, što po prebacivanju iz režima navođenja u režim gonjenja. Pesma ide ovako nekako

Da li ste vi plavi ili crveni? Ponavljam, da li ste vi plavi ili crveni?
Radarski sistem u režimu gonjenja
Ešelon javlja da je spreman za napad
Ciljevi ulaze u reon Beograda
Pravac Sever Severozapad

Šta mislite o trenutnoj muzičkoj sceni?

Od mladih bendova, dopada mi se Vizelj. Ja se njima ne dopadam. Više tolerišu moje prisustvo kada se sretnemo. Ali to je ok, jer volim da im bude neprijatno.

Mislim da Beogradu (ali i drugim gradovima) fali jednan dobar koncertni prostor. Baš dobar i dobro opremljen prostor u kome mladi mogu da predstave svoju muziku bez da moraju da plaćaju zakup. Kao nekakav dom za mlade. Dom omladine. Šta, to već ima? Ali nije besplatno? Šta kažeš, finansira se iz budžeta grada, jeste ustanova za mlade a mladi mora da plate od 250 eur pa na gore da bi svirali? I da pritom budu pravno lice. U prevodu da imaju svoju firmu. Ma ti si tu nešto pobrkao, nemoguće. A nekakav kulturni centar za studente? Studentski kulturni centar. Ima I to? I sve isto? A zašto onda beograđani finansiraju rad tih ustanova kroz poreze kada tamo niko ne svira? O čemu smo pričali? Kakva scena?

Iako je sada već postalo „otrcano“ da se bendovi kalupišu u žanrove.. no, da li je punk, prema mišljenju, zadržao onu kritičku liniju koja ga je u začetku karakterisala kao „muziku bunta“, ili je od njega ostao samo zvuk?

Punk kao punk nikada nije umro i nikada neće. Dok god je klinaca biće i punka. Punk je pobuna a pobuna je priroda mladosti. Ona je neophodna za konstantno preispitivanje sistema vrednosti. Ja mislim da punk nikada nije bio jači, a ono što je iz njega proizašlo, u kulturološkom smislu je neprocenjivo. Uticaj punka danas se vidi na svakom koraku. U drugim muzičkim žanrovima, kinematografiji, modi, književnosti, slikarstvu. Bunt je u načinu razmišljanja mnogih velikih umova.

Kako vidite muzičku industriju u budućnosti, ako se ovo stanje sa virusom nastavi?

Virus nije mnogo promenio stvari. Muzička industrija u Srbiji već jako dugo ne postoji. Možda bi pravi izraz bio izduvani muzički k*rton. Korona je samo odsekla poslednju glavu koja se batrgala po blatu ove nekada moćne hidre.

Osamdeset neka, Milić Vukašinović izda ploču, Milić sedne na avion za London, popije kafu i vrati se. Što? Zato što mu se može. Zato što je izdao ploču i zato što je to Milić i zato što je Milić Jugosloven. Jel si ti Milić? Nisi. A jel si Jugosloven? A nisi ni to? E pa j*g, onda ti se sve samo reklo.

Smara me da pričam o tome kako ljudi ne plaćaju karte za koncetre i kako ulaznica za naju*raniji demo bend ne treba da košta ispod 1000 dinara jer u suprotnom bendovi ne zarađuju da bi mogli da snimaju pesme, kupuju instrumente, jedu. Prodaje ploča više nema, pa nema ni para. Stoga nema menadžera, izdavačkih kuća koje ulažu i bendove i plaćaju papreno skupa snimanja albuma. I uskoro neće biti ni muzike. I za sve si ti kriv. Slušaš muziku na Youtube za džaba, i onda ti skupa karta za koncert i nećeš da dođeš. Definitivno me smara da pričam o tome pa to neću ni spominjati. A vi kako ste?

Andrejević kaže da bi Mikstejp otvorio sa pesmom El Paso, sa novog albuma jer ona najbolje opisuje karantinske dane i agoniju bivstvovanja u kvadratu u kocki u zgradi na sedmom spratu odakle su i nebo i zemlja poprilično visoko, nešto kao zatočeni u čardaku ni na nebu ni na zemlji.

– Javljaju mi da stvar još nije ispečena. Fali joj još jedno 45 minuta na 250 stepeni pa ću vas ostaviti da visite na poslednjoj pesmi, cliff hanger-u našeg prethodnog albuma – “Orvelova” i stihovima “ima mnogo stvari koje hteo sam da kažem, ali moraće da sačekaju neki drugi dan” – ukazuje muzičar.

Andrejević za kraj skreće pažnju na još dve stvari, a prva je zgrada Bigza.

– BIGZ. Poslednje utvrđenje na liniji odbrane rokenrola. Zli glasovi sikću ovih dana u uši javnosti razne neistinite priče o tome šta se tamo dešava. Ono, narkomani, zmije, pacovi, pale vatru, peku pacove, piju iz wc šolje, bodu se džointima u vene… Jedina prava istina je da je ovo mesto od neizmerne važnosti za sadašnjost i budućnost scene i da se tamo zakuvava nezavisna i slobodna umetnička misao. Ne dozvolite da sistematski ukaljaju i onda nam oduzmu ovo poslednje mesto na kome možemo da budemo svoji i da stvaramo – ističe on i naglašava: „Odbranimo BIGZ!“

Druga stvar na koju ukazuje jeste da negde preko reke Drine, gde žive ljudi koji isto razmišljaju i vole iste stvari kao i mi, odatle dopiru talasi “piratskog” radija “Pakao”.

– Ovo je jedino mesto gde možete da čujete stvari koje se ne puštaju na komercijalnim radio stanicama. Gde nezavisna misao malog čoveka dopire do ušiju slušaoca. Moje oči su otvorene… – kaže Andrejević.

1. The Pretty Reckless – Death By Rock And Roll (iHeart Radio Acoustic Performance)