Od supkulturne percepcije „Ratnika podzemlja“ Voltera Hila malo toga se, suštinski, promenilo, složio se uz osmeh, a u razgovoru za Danas, popularni njujorški di-džej Rodžer Sančez rodom iz Kvinsa, čijem premijernom beogradskom gostovanju smo prisustvovali u subotu veče u Genex Impuls holu, na Novom Beogradu. Proslavljeni haus muzičar pristalica je multimedijalnosti u umetnosti, tretirajući i sopstvene digitalne audio zapise kao idejne vrednosti ukomponovane u jedan veoma široki kontekst.
Svestan tržišnog plasmana autorske muzike koju komponuje, tehnički produkuje i interpretira na lajv nastupima, Sančez međutim naglašava da mu je njujorška supkultura iz koje je potekao i danas jednako relevantna, kao i sedamdesetih godina, tokom odrastanja. Zaljubljenik u urbane filmove, ali i modni i grafički dizajn, haus di-džej je najpre imao intenciju da postane – modni dizajner…
– Znam da mojoj dens publici to deluje kao dobar marketinški trik, koji sam navodno smislio da bih privukao pažnju. Ali, verovali ili ne, mnogo pre moje muzičke karijere, studirao sam modni dizajn na Višoj školi za umetnost i dizajn u Njujorku. Kasnije sam pohađao i Pratt Institut, sa namerom da se u celosti posvetim arhitekturi.
Ipak ste završili u muzičkim vodama. Jeste li standardno počeli kao di-džej na njujorškim žurkama?
– Zapravo, otac mi je rekao da sam postao pravi štreber i da je vreme da malo ‘oladim sa bubanjem. Čak me je on lično i savetovao da se bacim na di-džejing, da se zainteresujem za najnoviju muzičku opremu koja je tad bila dostupna… Znate Dejvida Moralesa? E pa mi smo ortaci baš dugo, još iz najranijih njujorških dana. On je, kao nešto stariji od mene, već bio ušao u klupske krugove, upoznao je kompletnu sivu eminenciju njujorške haus scene i redovno izlazio po najpopularnijim klubovima. Pored njega sam počeo da vežbam, da miksujem i skrečujem. Počele su da stižu ponude za nastupe, i tad sam rešio da se posvetim muzici, od koje sam mogao da živim sasvim lagodno još u to vreme.
Da li vam se od najranijih dana di-džejinga oprema koju koristite u produkciji muzike znatno promenila?
– Kompletno. Danas se oslanjam prvenstveno na kompjuterski softver, sam radim editing. Uglavnom, kompletne aktivnosti inženjera zvuka sam obavljam, radim studijsku produkciju, ali volim i onaj stari skrečing, rane sikvensere i vinile koji su bili u opticaju sedamdesetih godina. Danas možete, uz odgovarajuću tehničku podršku, da produkujete skoro sve što zamislite. Ali, old skul zvuk ima neki poseban šmek. Svoje ideje uvek predlažem i muzičarima sa kojima sarađujem, poput Madone, Kajli, No Doubt, Dženet Džekson… Svi „odlepe“ na old skul saund.
Na vašim albumima piše da ste i lično među vokalnim solistima?
– Nije greška u printu, zaista i pevam, ali najčešće prateće vokale, a ponekad u tjunovima možete čuti i govorne delove – to je takođe moj glas. Smatram da ne postoje stroga pravila u produkovanju haus muzike. Kada komponujem muziku , najpre imam u vidu njenu premijeru u klubovima. Evropski klubovi su mi primarni, posebno letnje mega žurke na Ibici, gde sam čitavu deceniju u rezidenturi, u najbitnijim klubovima. Zapravo, čitave sezone nastupam širom sveta sa glavnom idejom u glavi: kako da nadmašim svoje prošlogodišnje nastupe na Ibici. I moram priznati, jedva dočekam leto da odem na ostrvo, danju odmaranje, predveče plaža i španska kuhinja, a noću žurke. Uživancija.
Da li vam smeta kada vas nazivaju pinap dečkom?
– Ne, zaista mi ne smeta. Volim da se fotografišem za modne i muzičke magazine. Imidž je veoma bitan deo moje individualnosti. Za francusku modnu etiketu „Face“ dizajniram mušku garderobu, pažljivo biram šta oblačim na nastupima, na dodeli Gremija, ali i privatno. I veoma sam ponosan na dizaj logoa koji me prezentuje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
