Moja adresa je čardak ni na nebu ni na zemlji

– Pričaćemo o novom talasu? – sa blagom ironijom u glasu odmah je upitao Koja.

Između ostalog i o novom talasu. Da li vam je više dosadilo da pričate o tome?

– Radi se o tome da se na novi talas danas mnogo ljudi kači i to rade oni koji su bili okolo, a ne u žiži. Ti trećerazredni likovi prave filmove o tom periodu, pišu knjige… I onda shvatiš da ako se mi ne budemo bavili time, da će to raditi oni, te tako dođosmo do Belefa i našeg učestvovanja na istom. Već tri godine se obeležavaju godišnjice vezane za pank, novi talas i učestvovao sam na par tribina, ali neke me jednostavno nisu interesovale. Odbio sam npr. nastup na nekoj zagrebačkoj novotalasnoj manifestaciji prošle godine. Da li mi je dosadno da više pričam o svemu tome… Da, da.. Ipak, činjenica je da su sa novim talasom nastale popularne stvari koje nisu bile samo rimovanje, počeo je da se koristi i malo drugačiji rečnik. O muzičkim promenama da i ne pričamo. Posle se sve to pretvorilo u pop, a nije trebalo. Tako da je čak i najpopularnija grupa uzela učešće u tome, pustila je novo-romantičarske šiške, ali to im nije pomoglo.

Ovde postoji ta stalna težnja i povratak na priču o novom talasu, uprkos postojanju nove scene i novih bendova. Šta vama to govori i zašto je to tako?

– Taj period je u stvari zadnji i ključni deo pionirskog poduhvata koji je trajao od šezdesetih. Ovo kasnije je u suštini sve ponavljanje. Postoje novi bendovi koji opet sviraju novi talas, ali što se mene tiče mogli bi da rade na tome da budu drugačiji, a ne da baš toliko liče na ono što smo već čuli. Na Zapadu je taj retro „new wave“ još isplativ, pa je i dalje u žiži muzičke industrije koja lagano posrće. Svi ti novi zapadni bendovi zvuče neinventivno, mehanički, kao potpuna kopija, ne osećam da tu nešto novo može da se desi. LCD Soundsystem, Chk-Chk-Chk, The Gossip, sve je to kao tu, ali ne stiže do kraja. Što se tiče naših grupa, definitivno je taj procep od 10 godina izazvan ratnim dešavanjima uticao na sve. Ne mogu bendovi da zvuče kao nekad, ne mogu da imaju tu širinu, niti razmišljanja kao ranije. Više to nije ista zemlja, nije ista atmosfera. Putuje se tamo-vamo, ali se to radi nekako bojažljivo. I dalje postoje izvesni animoziteti. U početku je izgledalo da je internet možda rešenje, jer ljudi mogu da se povežu, međutim, ništa spektakularno se još nije desilo. Možda hoće.

Zar nije baš internet, zapravo tehnološki napredak „ubica“ muzike kakvu smo nekada znali i da li je danas teže biti inovator?

– Nije teže. Teže je možda obelodaniti svoj rad, jer postoje milijarde i milijarde sajtova. Sve se naravno svodi na biznis, na muzički biznis koji je uvek bio jak i diktirao šta će se dešavati narednih pet godina. Malo je toga to moglo da poremeti. U zapadnoj muzičkoj industriji nema propusta i nema to mnogo veza sa vremenom i tehnološkim napretkom. A mi smo samo tu zemlja sa strane, koja to samo prati, koja je posmatrač. Jugoslavija je nekada imala dobru licencnu uređivačku politiku.

Šta je to što vas sve ove godine goni napred, tera u London, vraća u Beograd i uporno održava vernim muzici?

– Mislim da je kod većine muzičara isti slučaj – to je nešto što vas obuzme na početku, slično ovim jadnim političarima koji dožive moć, pa ne mogu da se otrgnu (smeh). Sa toga se ne spuštaš. Pre se zalažem za to da čovek pored toga što svira, radi i nešto što nema veze sa muzikom kako bi izgurao taj svoj kreativni trenutak dalje, a ne da počne da svira nešto što mu ne odgovora, što odrađuje. Ovo ne bi trebalo da bude posao, od ovoga treba da nastane posao.

U šta je evoluirala Disciplin A Kitschme posle svih metamorfoza i zamrzavanja. Je li ona poput bića koje se otrglo kontroli?

– Drago mi ako doživljavate Disciplinu kao biće, to je onda dobro, to znači da je stvar uspela. Nije se otrgla kontroli, ona je jednostavno uvek bila otrgnuta. Situacija u zemlji od pre je dozvolila da ovakav bend postoji. Realno, bend ovakve slobode ne bi u surovom engleskom ili američkom muzičkom biznisu mogao da bude na ovaj način popularan. Ovo ne traje par godina, traje evo već 28.

Gde god da se spomene vaše ime obavezno stoji „obeležio istoriju domaćeg roka“. Koliko to vama teško i ozbiljno zvuči i kakav odnos imate prema tim i sličnim zaključcima?

– Nemam neki specijalni odnos. Nije loše da se čuje, drago mi je, ali ništa dalje od toga. Zamisli sad kao ja idem ulicom sa svešću da sam obeležio istoriju domaćeg roka. Mislim… Meni je zanimljivo i bitno da mi i dalje sviramo. Nema tu računice, procene. Kada bih počeo da brojim, mislim da bih se pretvorio u nešto što ne želim da vidim. Neka bude moj problem kako se ja snalazim. A ko je mogao da pretpostavi sve loše što se desilo? U onom periodu pred rat, Disciplina je postajala sve veća i veća, imala je dva zagrebačka i dva beogradska muzičara u bendu i predstavljala je bratstvo i jedinstvo koje je nasilno prekinuto.

Imate li nekad naivne misli u stilu – šta bi bilo da se nije desio taj nasilni prekid?

– Trudim se da sam u sadašnjem trenutku. Mada, nekada i nisam tu. Moja adresa je čardak ni na nebu ni na zemlji. Nikada nisam razmišljao šta će biti, čak ni danas nemam takve misli. To je kao da se pitaš šta bi bilo da je Hendriks i dalje živ? Možda bi i on danas bio di-džej (smeh).