Muzika je uvek divan izazov

Od raspada nekadašnje države Avtomobili svoje delovanje sasvim logično vezuju za Sloveniju, gde objavljuju albume, ostajući verni svojim bazičnim muzičkim i autorskim svetonazorima. Sada se, posle višegodišnje pauze, vraćaju u Beograd da održe koncert, a to je bio povod da razgovaramo sa Markom Vuksanovićem, koji je zajedno sa svojim bratom Mirkom osnovao grupu Avtomobili.

• Imali ste dosta veliku pauzu između vašeg aktuelnog izdanja „Pozna pomlad“ i prethodnog studijskog albuma „Mesta železniških postaj“ iz 2006, da li se u međuvremenu nešto promenilo kada je u pitanju zvuk benda?

– Da, kada se to gleda kroz godine, onda je stvarno to veliki razmak. Ali u tom vremenu smo izdali ploču sa snimkom koncerta. A s druge strane, čini mi se da je to razmak koji je nekako normalan za grupe koje traju koliko i mi. Ne zavisimo o tome, da nam trebaju hitovi. Radimo ono što volimo i nažalost je sada potrebno toliko vremena da se to desi.

• Obeležavate 30 godina postojanja benda – šta vas motiviše da i dalje ostajete u muzici?

– Motiviše nas to da volimo ono što radimo. Nemamo nikakvih aspiracija koje su vezane na uspeh, materijalne koristi ili popularnost.

• Koliko su se tokom tih 30 godina stvari promenile na muzičkoj sceni u Sloveniji?

– O tome bih stvarno mogao mnogo da kažem. Ali ukratko, sve je mnogo gore. Nažalost ne samo u Sloveniji.

• Da li su promene u postavi benda uticale na vaš razvoj i put?

– Promene su (imamo tu sreću) uvek pozitivno uticale na nas. Kao grupa uvek smo među sobom hteli pre svega prijatelje sa kojima možemo da se družimo i razgovaramo. Pod tim uslovima je muzika uvek divan izazov koji nosi nepredvidljive rezultate. Različiti ljudi sa različitim pogledima, ako mogu razgovarati, uvek naprave nešto lepo.

• Imate dosta fanova starije generacije, a kako mlada publika reaguje na vašu muziku?

– Mogu da govorim samo o Sloveniji. Kad ne bi bilo mlađe generacije, mi naravno ne bi više postojali. Kao što je svima nama poznato, starija generacija nažalost ne ide na koncerte, ne kupuje ploče (mada to ionako niko ne radi)… Ukratko, na koncerte dolaze uvek nove generacije i kad ne bi bilo njih, ne bi imali kome svirati.

• Nakon dugogodišnje pauze dolazite u Beograd, kakav je osećaj vratiti se negde gde je nekad bilo sasvim prirodno svirati?

– Osećaj je uzbudljiv. Za Beograd su vezana neka najbolja sećanja moga života. Divni trenuci prijateljstva, stvarno lepih druženja i osećaja da postoji svet gde svi mislimo isto. Naravno da ne očekujem da će se sve to kroz jednu svirku ponovo vratiti, ali disati u istom gradu, gledati iste ulice i možda videti nekog koga poznajem iz onih vremena, nekome predstaviti ono što smo mi danas, to mi mnogo znači.

• Šta očekujete vi, i šta može publika da očekuje na koncertu u Domu omladine?

– Što se naših očekivanja tiče, to sam većrekao. Pokušaćemo pokazati ono što je naša grupa danas i nadamo se da je ta muzika blizu i Beograđanima. Odsviraćemo i nekoliko starijih pesama, možda će među publikom biti i neko ko ih se seća. Ukratko, još bolje, nadamo se lepom koncertu. Uslov za to je, naravno, zadovoljna publika i grupa koja daje sve od sebe. Mi ćemo dati sve od sebe.