Foto: Z. S. M.
Druga je klima bila. Nije se slušala muzika na telefonima već na koncertima, uživo. Kriza je danas u muzici ali se izgubila i ona osnovna baza mesta i klubovi gde su svirali rok, bluz ili džez sastavi, gde su mladi muzičari mogli da nastupe, pokažu šta znaju i odatle krenu na velike scene. O nekim muzičkim emisijama u medijima i da ne pričam. I to traje već „malo duže”. Sve je samo usmereno ka tržištu i pravi se muzika koja te „ne tera na razmišljanje”. Ona, koju slušaš „na telefonu”.
Rođen sam i odrastao u glavnoj ulici. Išao sam u Osnovnu školu „21. oktobar” i tu je sve počelo sa pojavom „neke nove muzike” – roka i grupa tipa: „Šedouzi”, „Bitlsi”, „Stonsi”… Bio sam potpuno opčinjen muzikom, danas bi klinci rekli – zaluđen. Otac je za neki rođendan kupio gitaru mom starijem bratu Ćofi ali se on nešto na nju nije baš primio. Meni je ta muzika već „ušla u uši” i počeo sam ja da je sviram.
***
Počeo sam kao gitarista još u osnovnoj školi. U to vreme nije bilo mnogo strane, prave rok muzke kod nas i uglavnom sam stvari „hvatao” i „skidao” iz jedine emisije u kojoj je emitovana „Veče uz radio” Nikole Karaklajića.
***
Muzika me je potpuno obuzela da sam i pre kraja osnovne škole znao da ću samo njom da se bavim. Zato sam „birao” srednju školu koja najmanje traje. Namerno sam pao na prijemnom u Tehničku jer je trala četiri godine pa sam otišao u ŠUP (Škola učenika u pivredi) gde me „bace” na neki oštrački smer.
***
Bilo je to dualno obrazovanje, jedan dan si u školi, jedan dan na praksi. A praksa je bila u „Zastavi” od šest ujutru pa čitav radni dan. Video sam da sam se preigrao. Prešao sam kod oca koji je imao radionicu da završim za krojača, šnajdera, tekstilca… šta god. Otac je bio čovek starog kova. Nije me razdvajao od ostalih učenika, naprotiv. Morao sam da dođem pre svih, očistim radnju založim vatru. Strogo me je i ocenjivao, onako baš pravedno, nikada mi nije dao peticu.
***
Svirao sam sve vreme. Te, 1968. godine u Kragujevcu je bila najpopularnija grupa „Senke” u kojoj su svirali Cisko, Asim, Cole i Vojkan. Vojkan je bio basista i otišao je iz benda i pozvali su mene ali su me pitali da li bi mogao da probam da sviram bas gitaru pošto su gitaristu u grupi već imali. Našli smo neku gitaru koju smo prepravili, stavili na nju magnete, probao sam i postao i ostao bas gitarista već više od 55 godina.
***
Bilo je to neobično, dečak od 15 godina u bendu. Svirali smo čuvene igranke u Vatrogasnom i Medicinskoj školi. Na njima smo svirali taj rok repertoar. Iz „Senki” je otišao Cisko a došao je Koma (Slobodan Kominac) koji je bio pevač i gitarista i to je bila neka naša poslednja postavka.
***
Vojkan basista nam je rekao da u Čačku postoji izuzetan gitarista. Već duže vreme smo razmišljali da nešto promenimo i osvežimo u našoj svirci. Sednemo u Kominog „fiću” i odemo pravo kod Točka kući. Kako je uzeo gitaru „da nam nešto odsvira” odmah nam je bilo jasno koliko je vanserijski muzičar. Bio je neverovatan.
***
Točak nam je rekao da je već ranije nešto probao sa jednim bubnjarem u Kraljevu, i da ne bi voleo da radi bez njega i sada smo nas trojica otišli kod Kepe. On je u kući već imao postavljene i namontirane „rodžers” bubnjeve. Kepa je odmah zasvirao na njima i isto je bio sjajan.
***
Kepina baba, a čitava njegova porodica je bila muzičarska, nam je rekla da je rok muzika „samo gubljenje vremena”. Otišli smo do parka i Točak je na akustičnoj gitari koju je poneo zasvirao neku svoju fenomenalnu bluz stvar. Posle kada je došao u Kragujevac stalno smo ga terali „’ajde onaj bluz, onaj što si svirao u parku” i tako je nastala čuvena pesma „Bluz u parku”.
***
Krajem 1971. godine, uz Točka, Komu, Kepu i mene priključio nam se Miša Nikolić na klavijaturama i to je bila prva postavka „Smaka”. I dalje smo svirali igranke po Vatrogasnom domu i od toga smo živeli ali Točak je već imao neke svoje stvari koje smo uvežbavali i polako kao autorske pesme uključivali u repertoar. To nije bilo uobičajeno za to vreme ali smo mi želeli da sviramo svoje stvari a ne čitav život samo obrade.
***
Te 1972. godine smo dobili angažman da tokom leta, tri meseca sviramo u internacionalnom omladinskom kampu u Dubrovniku i to če se pokazati kao prelomna tačka u našoj karijeri. Svirali smo aktuelne hitove: Santanu i „Džetro Tal”. Mahom su dolazili stranci u kamp i atmosfera je bila baš opuštena, svirali smo onako, baš slobodno. Gosti nisu mogli da veruju da smo iz Jugoslavije.
***
A, te godine je izašao i prvi album „Tajma” jedna od najboljih ploča u istoriji naše rok muzike. Kad smo ga čuli svi smo bili oduševljeni. Na promociji ploče u Dubrovniku menadžer „Tajma” Vladimir Mihaljek Miha pitao nas je da im pozajmimo opremu a da im istovremeno budemo predgupa na koncertu. Realno, oni nisu ni čuli za nas, misli su da smo tu neki lokalci ali im je trebala oprema da ne vuku iz Zagreba. Pristali smo – što da ne.
***
Oni su tada već bili zvezde, Dado Topić, gitarista Vedran Božić… Imali su probu i niko na nas nije obraćao pažnju. Po završetku krenuli su do hotela da se odmore a mi smo se popeli na binu da se usviramo. Te scene se sećam kao da je danas bilo. Kako smo mi počeli da sviramo, oni su već bili na polovini te letnje bašte. Samo su svi stali, okrenuli se i seli da nas slušaju. Posle toga smo svi zajedno otišli u diskoteku „Žuta podmornica” koju je držao čuveni Pera Limunada. Bio je to disko klub u pravoj podomrnici što je u ono vreme bilo pravo čudo.
***
„Tajmovci” su nas uvažili kao ravnopravne. Družili smo se i Vedran nam je pričao kako je svirajući u Nemačkoj upoznao Hendriksa. To nam je bila potvrda da mi zanmo da sviramo i vredimo. Veća nam nije trebala.
***
Naš pevač Koma je završio fakultet, oženio se i napustio grupu. Miša je otišao na muzičku akademiju u Beograd i ostajemo samo Toček, Kepa i ja. Boris koga sam znao još od ranije dolazi 1973. godine iz Australije. Svirali smo u bašti Doma JNA i naš prijatelj Tabi ga je poveo na svirku. Dolazeći čuo je naše izvođenje „Blek sabata” i pitao „je l ovo snimak?”. Nije mogao da veruje kako zvučimo. Sutradan je došao kod nas na probu i otpevao „Child in time” od „Parpla” i postao naš pevač. Ostalo je istorija.
***
Sve vreme smo radili i vežbali u Domu omladine. To nam je bila baza. Znalo se, kao na posao – svakog dana u 11 sati počinje proba. Imali smo veliku podršku od direktora Doma sjajnog Mirka Đokovića. On je zaslužan u dobroj meri za naš uspeh. Mada je tada država dosta pažnje poklanjala olmladini.
***
Kod nas u Jugoslaviji je procenjeno da je dobro da se mladi bave muzikom i rok nije bio zabranjivan. Ocenjeno je da bi njeno zabranjivnje bilo kontraproduktivno. Nisu ga gušili ali je „bilo pod kontrolom”. Imali smo slobodu ali znalo se „samo ne diraj Tita” i ne baš direktno protiv države i sistema.
***
U Domu smo odabrali ime za grupu „Smak”. Kumovala mu je predstava sa tim imenom koja se spremala u Domu omladine ali nikada nije izvedena. Nama se ime dopalo a mnogi ljudi i dan danas misle da je „Smak” skraćenica – SMAK (Samostalni muzički ansambl Kragujevac). Nije.
***
Teško je bilo nešto napraviti i uraditi iz Kragujevca. Postojali su veliki centri Beograd, Zagreb i Sarajevo i morao si da budeš baš, baš dobar da bi se probio na jugslovensku scenu odavde. Mi smo već digo svirali i van Kragujevca po igrankama i gitarijadama, pobeđivali na njima tako da je već krenula fama o „Smaku”.
***
Peca Popović je došao u Kragujevac na snimanje emisije „Čavrljanje” Gileta Petrovića sa pokojnim Rašom Đelmašom u dvoranu „Pionir” da nas vidi i da se upoznamo. Po njegovoj preporuci smo posle nastupili u emisiji „Veče uz radio” i snimili prvi sing „Živim ja” i „Biska 16” na B strani.
***
Gde god smo svirali osećala se neverovatna energija. To su bile i duže stvari i improvizacije, pogotovo Točak koji je odskakao od svih ostalih gitarista, na licu mesta ali ljudi su za to imali strpljenja i voleli su to da slušaju. Danas je sve drugačije – mora sve da se desi u prvih 10 sekundi.
***
Dve godine rainije dok smo bili u Dubrovniku, Kepa nam je pominjao da zna odličnog klavijatiristu. On je tog leta svirao u kampu u Zelenici. Otišli smo da ga čujemo i upoznali Lazu Ristovskog. Sa svojim „hemondom” nam se priključio te 1974. godine i „priču” što se tiče svirke smo podgili na još viši nivo. To je bio pravi „Smak”. U Ljubljani 1975, godine snimamo prvi album – „Smak”.
***
Postoje mnogi muzičari, individualci, solisti ali grupa, bend to je nešto sasvim drugo, pogotovo kada je rok muzika u pitanju. To nije samo muzika koju stvaraš i sviraš, već i da imaš psoeban način razmišljanja, stav, način života… A, mi smo se već tada opredelili – to je naš život. Jer muzika je tada kod nas menjala svest ljudi. Kroz nju smo se mi borili za sve vrste sloboda.
***
Jedva smo čekali da sviramo i nastupamo. U prepunom „Pioniru” 1975. godine bili smo predgrupa „Di Parplu”. Publika je došla iz čitavog regiona, svi bili su oduševljeni našom svirkom. Ludnica. Posle svirke nas je Koverdej pozvao sa njima na žurku u hotel „Jugoslavija”. Iskreno, zbunili smo se i nismo otišli.
***
Mi smo bili poznati ali nije to bila neka vrsta popularnosti kao velike zvezde. Živeli smo i radili u Kragujevcu sa ljudima koje poznaješ i koji se prema nama odnose isto bilo da smo popularni ili ne. I, onda ne možeš nešto da glumiš i pretvaraš se, da ne kažem – kur*iš. Jer Kragujevčani, naši prijatelji, na primer čim uđeš Dom omladine ili kafanu „Balkan” odmah bi te zezali.
***
Tek sa „Crnom damom” koja je po meni naš najbolji album postali smo baš popularni u čitavoj Jugoslaviji. Lepo je da te ljudi prepoznaju i poštuju kada negde odeš. Da cene i vole to što radiš, dopada im se ali, iskreno, mi smo bili i ostali skromni. Po Jugi su nam ljudi stalno pričali da kad je Kragujevac u pitanju imaš dve stvari – „Zastavu” i „Smak”.
***
Krenule su zlatne ploče, potpisivanje ugovora sa nemačkim „Belafonom” posle našeg nastupa u Zagrebu na turneji „Crna dama”. Ugovor smo potpisali u „Esplanadi”. Dobili smo ponudu da pređemo da živimo u Nemačkoj ali to nikome od nas nije odgovaralo. Nismo prihvatili što je možda bila i greška. Ali, nismo bili spremni za takav izazov – da odemo, živimo, radimo i mislimo na neki drugi način. Ovde smo se osećali komotno.
***
Posle „Crne dame” su počele i trzavice u bendu. Sa jedne strane smo imali pritisak da odgovorimo zahtevima izdavača i tržišta, da pravimo neke komercijalnije stvari a sa druge smo mi „vukli” na našu stranu i želeli smo i dalje da pravimo svoju, progresivnu i autorsku muziku. Teško je bilo to uskladiti. Osetila se kriza – šta dalje?
***
Album „Crna dama” je imao velike hitove od naslovne numere, „Alo”, „Daire”… ali i „Tegobu” i „Domaći zadatak” koje su bile instrumentalne. I „Satelit” je bio veliki hit. Promociju smo imali u avionu, na letu za Njujork. Boravili smo u Americi i snimljen je film o nama.
***
Generalno, basisti su najmanje eksponirani. Uvek su frontmeni u svim grupama ili pevači ili gitaristi. A bas je vrlo bitan u svakom sastavu. Nema ništa bez njega, on dođe kao zaprška u svakom jelu.
***
Ja sam bio čovek benda. Kada smo se mi „rasuli” 1981. godine, pokušavao sam i posle ali nikada više to, kod mene nije moglo da dostigne i dosegne onu muziku koju smo mi stvarali u „Smaku”. Sve posle sam poredio sa tim periodom i bivalo mi je „ispod toga”. povremeno smo se okupljali i svirali ali nikada to više nije bilo to, kao onda. takva energija nije mogla tek tako da se povrati. Vreme ne možeš da vratiš.
***
Mi jesmo bili potpuno povećeni muzici ali nismo „jurili neku karijeru” i gledali na to kao poso, neki biznis. Rok muziku smo totalno drugačije shvatali. I danas nam često ljudi prebacuju, kao: „Vi ste bili strava, ali niste zradili veliku lovu”. Pa, šta. Mi smo napravili dobru muziku koja se i danas sluša. Je l bi bili veći i bolji muzičari da smo zaradili „veeeelike paaare”? Ne. barem ja, tako razmišljam.
***
Najveće zadovoljstvo i satisfakcija je da naše stvari i dalje traju, da ih ljudi vole i slušaju posle toliko vremena. Naše pesme i muzika i danas dobro zvuče. To je dokaz da smo sve vreme bili na pravom putu. Vreme pokaže i dokaže sve na kraju, a naša muzika „nije izlapela”.
***
Ipak, izdvojio bih koncert u beogradskoj Areni 2012. godine. Došli su ljudi iz čitave bivpe Juge. Bilo je prepuno i predivno. Stvarno moćno. E, tu i tada se ponovo pojavila ona naša čuvena energija koja je karakterisala „Smak”. Svirali smo sledeće godine i na Arsenal festu i zatim napravili 2015. godine spektakl na Ušću. Boris se već tada nije osećao dobro i na žalost, te jeseni je preminuo.
***
Svi planovi posle njegove smrti su izgubili smisao, dok se nije pojavio mladi pevač Jovan Pantić. Sa njim smo pre dve godine odsvirali za Dan grada – Đurđevdan koncert u Kragujevcu, nikada više ljudi nije bilo, barem ja ne pamtim i u Čačku. Ponovo onaj lep osećaj, da je nešto što vredi ostalo iza nas, nešto što ne možeš da kupiš.
***
Sada su druga merila. Danas se stvari specifično „pakuju”. Produkcija istražuje tržište i radi se isključivo onakva muzika koja na njemu „ima prođu”. Ako neko proba da stvori i napravi nešto individualno, sa svojim stavom, ličnim „pečatom” kažu mu: „Ma, to nikog ne interesuje”. Niko nema vremena da to „kao nešto sluša”. Muzika sada mora da bude „na prvu loptu”, da te privuče odmah da to slušaš. A, posle? Nije bitno. Nikoga ne interesuje da li će to da se sluša posle 20 godina.
***
A, rok muzika, ako je prava mora da „izađe” iz nekog podruma, garaže, geta… Nikada nisam čuo za nekog bogataša koji je „eto, počeo da svira rok”. To je bio bunt, borba, stav, želja za promenom sveta, da on postane bolji, lepši, pravedniji… Ta muzika je bukvalno „izlazila” iz muzičara, ljudi koji su je stvarali.
***
Toga više nema. Svi smo „umreženi”. Znači, završiš školu, (s)pakuješ CV, odmah aplikacija – traži se posao. Nema više, one, slobode. Zato je rok muzika, u svom usponu, bila opasna za svaki establišment. Imala je ogroman uticaj na mlade. Imala je svoju „težinu” i „pozadinu”. Ugrožavala je ideologiju vlasti, službe su „radile svoj posao” i gledali su da je „pripitome” kroz klasičnu komercijalu.
***
Današnje pesme su rađene savršeno tehnički i produkciono, ali autorski nema onu snagu i još manji odjek među publikom. Mora da se nešto desi u čitavom društvu, da bi se ponovo javila ona ogromna energija koja je karakterisala rok muziku. A, takvo stanje nije samo kada je muzika u pitanju već, uopšte u umetnosti. Isto je kada je u pitanju književnost, film… Moraće nešto da se desi. Naravno ne prizivam ništa ali će se kad tad pojaviti neki ljudi koji će imati nešto stvarno „da kažu” i „ponude”.
***
Rekao sam da smo mi, kao ljudi, bili i ostali skromni. Naravno, da mi kao „Smak” nismo tražili od grada da nam podignu spomenik. Na tu ideju je došla lokalna vlast. Jeste neobično da tako nešto postoji u samom centru grada. Nesvakidašnje. Sedim u kafiću, pijem kafu i kroz staklo gledam na „svoju bistu”. Nedavno, bilo je lepo vreme i seo sam sa prijateljima na klupicu pored. Naišla je devojka koja je slikala telefonom baš „mene”. Onda su joj oni dobacili – šta slikaš spomenik, evo ti ga on, uživo. Pogledala je i zbunila se. I ja.
O sagovorniku
Zoran Milanović rođen je u Kragujevcu 7. oktobra 1952. godine. Otac Đurica bio je poznati šnajder a majka Mirjana (još je živa i ima 94 godine) domaćica. Basista je i jedan od osnivača rok grupe „Smak”. Pre „Smaka” svirao je u kragujevačkom bendu „Senke” a posle je sarađivao sa gitaristom „YU grupe” Batom Kostićem. Krajem sedamdesetih godina više puta je po izboru časopisa „Džuboks” biran za najboljeg bas gitaristu SFRJ.
Živi i radi u Kragujevcu. Oženjen je i sa suprugom Milicom ima dvoje dece, ćerku Višnju (živi u Beogradu) i sina Filipa koji je nastavio njegovim stopama, bas gitarista je i aktivan u grupama „Thimble” i „Smak plus”.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
