Muzika za fensi svadbe

Ovom „izazovu“ nisu odolele ni velike zvezde Pol Makartni, Sting, Bob Dilan i Džoni Keš, Springstin je snimio obrade pesama legendarnog Pita Sigera, a najdalje je otišao Rod Stjuart, čijih čak osam (od poslednjih devet) albuma sadrži soul-bluz klasike i božićne pesme. Ni ženski deo populacije nije mnogo u ovom pogledu zaosta(ja)o za muškim kolegama, o čemu svedoče i biografije junakinja ovoga teksta: R&B i soul diva Areta Frenklin je 2008. objavila „This Christmas, Aretha“, dok je nekadašnja perjanica nju vejva Eni Lenoks svoj „dug bogu“ platila 2010. izdavanjem kolekcije „A Christmas Cornucopia“. Pošto ih ni nakon „posveta“ svevišnji nije pogledao i nagradio inspiracijom (niti im poslao kontakt telefon Marine i Fute), obe dive su shvatile da im nema druge do da ponovo otpevaju klasike, a igrom slučaja su „Nostalgia“ i „Aretha Franklin Sings the Great Diva Classics“ izašli istog dana, donoseći dva različita pristupa bogatom (uglavnom američkom) muzičkom nasleđu.

Izbor pesama pevačice Eurythmicsa predstavlja miks popularnih hitova (Geršvinova „Summertime“, Karmajklova „Georgia on My Mind“, Skrimin Džej Hokinsova „I Put a Spell on You“, Elingtonova „Mood Indigo“) i široj publici ne toliko poznatih, ali nesumnjivo značajnih pesama (Miropolova antirasistička „Strange Fruit“, Fejnova „I Can Dream, Can't I?“) koje su otpevane sigurnim vokalom, mahom uz pratnju samo klavira ili sintisajzera, potpomognutim – s vremena na vreme – gudačkom sekcijom. Problem je, međutim, što interpretacija Lenoksove ne odaje utisak da se ona povezala sa pesmama, što je neophodan preduslov ako želite da im date „nešto svoje“ i tako vaš doživljaj kompozicija izdignete u odnosu na pređašnje. U tom smislu biti bolji od Bili Holidej, Reja Čarlsa, Ele Ficdžerald ili Frenka Sinatre vraški je težak zadatak, naročito ako igrate na njihovom terenu i ne trudite se da kompozicije „čitate“ drastično drugačije (Cocteau Twins su, recimo, „Strange Fruit“ u svojoj verziji izmenili do neprepoznatljivosti).

Nasuprot dvanaest godina mlađoj Lenoksovoj, koja je većinu pesama izvukla iz odeljka „tridesete i četrdesete godine dvadesetog veka“, sedamdesetdvogodišnja Areta je na svom trideset i osmom (!) studijskom albumu obradila novije kompozicije i to autora/autorki kojima bi, bez problema, mogla da bude baka. To se, pre svih, odnosi na Adelinu „Rolling in the Deep“ (neprirodno spojenu sa Gejovom „Ain't No Mountain High Enough“), Ališinu „No One“ (koja ima rege prizvuk) i Prinsovu „Nothing Compares 2 U“ (jedinu kompletno redizajniranu – izvodi je veliki sving bend), kojima su pridodate verzije malo starijih hitova („People“, „I'm Every Woman/Respect“,) koje od originala odstupaju tek u po nekoj noti. Za razliku od Lenoksove, čiji vokal nije digitalno „popravljan“, Aretin jeste obrađivan u softveru Autotjun (uočljivo je da njen glas nije tako moćan kao nekad i da se muči pri prelascima iz viših u niže registre), ali – sve nesavršenosti na stranu – i ovde se glavni problem može sažeti u pitanje: čemu obrade ako ne donose ništa suštinski novo? Zašto slušati Aretinu verziju „I Will Survive“ „venčanu“ sa „Survivor“ Bijonsinog benda Destiny's Child, a ne original Glorije Gejnor otpevan bez „proklizavanja“ vokala i sa daleko više iskrenih emocija?

Teško je poverovati da obe pevačice nisu svesne da novim albumima neće uzbuditi ni najveće fanove, a ako se pitate koja je uopšte svrha njihovog objavljivanja, evo kratke priče iz srpskog muzičkog miljea. Na pitanje producenta zašto je toliko zapeo da snimi CD sa obradama pesama Mitra Mirića, Ljube Aličića i drugih vedeta „narodnog melosa“, malo poznati pevač je iskreno priznao: „Pa, kad idem kod domaćina da ugovorim svirku na svadbi, sa novim CD-om u ruci mogu da tražim veće pare.“

Zašto bi u Eninom i Aretinom slučaju bilo drugačije?

Ocene: Eni Lenoks 5/10, Areta Frenklin 5/10