Muzikom inspirišem ljude

Njene saradnje sa legendarnim imenima ovog žanra, nominacije za najuglednije nagrade i inoviranje bluza u pravcu koji je trasirao Džimi Hendriks, ukrštajući bazičnost crnog bluz izraza sa svim iz njega izvedenim stilovima u popularnoj muzici rok predznaka, čine je jedinstvenom pojavom između svih ostalih. Ana Popović sa svojim bendom nastupa u Sali Amerikana Doma omladine u nedelju.

Kako je to i kada krenulo sa vama i bluzom, koji je donekle neobičan izbor za jednu mladu damu na sceni?

– Ja sam zapravo oduvek volela ono što nazivamo „roots“ muzikom, crnačku muziku uopšte, muziku gitarskih virtuoza, kao i zajedničko sviranje na „jam sessionima“. Sve to zajedno upravo čini bluz, kako ga ja shvatam. Treba reći da me je moja porodica snažno podržavala u mom bavljenju muzikom od samog početka. Moj je otac recimo zaslužan što radim sve ovo, zato što mi je puštao izvanredne ploče od kad moje pamćenje seže. U to najranije doba oduševljavali su me umetnici poput Stivija Rej Vona, Elmora Džejmsa, Alberta Kolinsa, Sonija Landreta i mnogih drugih. Eto, sa baš ponekima od njih imala sam docnije i izuzetnu čast da podelim scenu – kaže za Danas Ana Popović.

Trenutno živite u Amsterdamu, ali ste poslom i prijateljstvima veoma vezani za Los Anđeles i Beograd – kako je međutim bilo pred kraj devedesetih kada ste se definitivno otisnuli u inostranstvo?

– Bilo je naravno veoma teško na početku. Hrabri vas to što ste svesni da imate gde da se vratite. Da je sve u čemu se eventualno uspe samo bonus. Ja sam već imala svoj bend Hush u Beogradu i donekle mi je predstavljalo problem da ne sviram, da budem bez benda. Srećom, veoma brzo sam stvorila Ana Popovic Band i uz pomoć prijatelja u Nemačkoj i Americi dobila svoje prve nastupe i mogućnost da sklopim diskografski ugovor sa etiketom Ruf Records, koja me je već našim prvim zajedničkim albumom predstavila i američkim slušaocima.

I kako biste onda opisali taj prvi muzički i emotivni susret sa Amerikom?

– Moj susret sa Amerikom je bio ljubav na prvi pogled! Prvi grad u kome sam boravila bio je Memfis i mislim da zaista nikada neću zaboraviti to kako preko Atlantika idem u susret vrhunskom studiju, muzičarima i producentu zaduženom za onaj Stivi Rej Von zvuk, koji me čekaju tamo. Nominacija za najveću bluz nagradu u Americi „Handy Award“ bila je takođe neverovatno ostvarenje mojih snova. Čist dokaz da možeš da dođeš odnekud drugde i budeš prihvaćen od američke publike. To me je uverilo da je sve moguće i da nema unapred postavljenih pravila. Shvatila sam tako da svojom muzikom želim i mogu da inspirišem ljude oko sebe.

Kako su Amerika i Evropa razumele vašu muziku?

– Moja muzika je zasnovana na bluzu, ali je u isti mah veoma savremena i prilično drugačija od standardne predstave o ovom zvuku. Veliki sam poštovalac originalnog bluza, međutim, sklona sam tome da potpuno nesputano improvizujem unutar stila i obogaćujem ga, zaputivši se u potpuno različitim i neočekivanim smerovima. Baš zato što ovu muziku poznajem od detinjstva, nemam straha da ispitujem nove granice i inspirišem se novim uticajima. Nikada nisam bila iskreno zainteresovana da prosto kopiram američke bendove.

Kako danas stoje stvari na internacionalnom blues tržištu za koje izdajete albume?

– Postoji još uvek upiranje pogleda Evrope u Ameriku kada već govorimo o bluzu. Svima je i te kako stalo šta će se odatle reći o onome što rade u ovom žanru. Iz tog razloga, mali broj evropskih bendova i razvije sopstveni snažan bluz identitet. Kada svirate u Americi jednostavno se osećate izvanredno, zato što ste slobodni da svirate baš svoju muziku, okruženi sjajnim muzičarima koji rade to isto. Evropa je, sa druge strane, nedvosmisleno veoma dragoceno koncertno tržište, tako da se trudimo da ne zanemarimo ni ovu publiku. Kada steknete iskustvo, kao što je sada već sa mnom slučaj, onda imate otprilike jasan pregled kuda ćete se tokom godine zaputiti. U Americi je recimo najbolje da se svira u leto i ranu jesen zbog nekih izuzetnih festivala, dok ste tokom jednog dela zime, u februaru, po pravilu na Floridi i u Kaliforniji zbog lepog vremena. Preostali deo godine obično se provodi u Evropi. Kao zainteresovanom muzičaru veoma vam je naravno stalo da se predstavite slušaocima svugde gde možete, mada ćete svakako, kako vreme odmiče, neminovno morati da budete izbirljiviji sa nastupima jer će ih biti sve više i više.

Pa kako je onda to svirati u svojoj zemlji i u svom gradu nakon svih tih velikih putovanja?

– Ovaj koncert će sasvim sigurno biti jedan od najboljih ove godine. Ja to znam zato što je tako bilo sa svakim prethodnim nastupom, i sa Voxtokom, Egzitom, Kikindom, iz tog razloga što je osećaj da svirate kod kuće jednostavno neuporediv sa ma čim drugim. To uostalom kaže i moj bend. Iako niko od njih ne potiče iz nekadašnje Jugoslavije, svi oni tvrde da nema boljeg provoda nego da se svira na Balkanu.