"Najbolje od najgoreg": Pesme za bis Partibrejkersa uz koje ćemo da skačemo na koncertu 1Foto: Wikipedia

Bilo da volite one stare, prljavije stvari, ove kasnije, nešto sređenije i iskusnije, one brže za šutku, ili one sporije, iznenađujuće emotivne, Partibrejerse u svakoj od tih inkarnacija tražite još. Pre njihove nove svirke povodom 40-godišnjice od prvog izlaska na binu i razbijanja žurke, na glas razmišljamo koje su nam omiljene stvari Caneta i ekipe.

Koja je vaša omiljena pesma Partibrejkersa? Realno, to je jedno od onih pitanja koje ne bi trebalo da ima neki konkretan odgovor, jer zavisi od više faktora. Da li ona koju slušaš sa društvom ili sam, da li si besan ili srećan. Kako nam je i Cane skorije rekao, oni su narodski bend i samim tim, obraćaju se celom narodu, željnom iskrene emocije i dobre gitare.

Na jednom od prethodnih komplicijskih albuma nazvali su se najgorima, ali to nikad nisu bili, već uvek u vrhu, omiljeni. Predstavićemo 4 omiljene pesme, za 4 decenije najboljih svirki koje je Beograd video, četiri hita iz ranih faza benda, četiri koja bi svaki bend voleo da može da ponudi publici na bisu nekog velikog koncerta, uz koje fanovi mogu sa upadnu u opšti delirujum.

Hiljadu godina

Pesma od koje je na neki način sve počelo. Svaki bend u početku mora da napravi tu bučnu himnu koja bi trebala da obeleži i njih, ali i one ispred bine koji će te stihove da usvoje kao postulate po kojima žive. Pa tako su i Šarlo Akrobata krenuli par godina pre njih, ili Repetitor 30 godina posle njih. Partibrejkers su onu standardnu rokenrol devizu „živi brzo umri mlad“ izokrenuli naglavačke sa Hiljadu godina, a fanovi su je prepoznali kao životni postulat prema kome se postavljaju i dive.

Hoću da znam

U poslednjem intervjuu, Cane nam je rekao da misli da je „Kiselo i slatko“ najbolj album Brejkersa. Nastajao je u najgore vreme devedesetih, kad ničeg slatkog nije ni bilo. Ipak bend je desetak godina posle prvih, prljavijih snimaka, zazvučao odlično, tvrdo, ali na momente i melanholično. Iz sebe su uspeli da izbace verovatno jednu od najvećih himni srpskog rokenrola „Hoću da znam“. Dovoljno besnu da bude rokenrol, dovoljno zapitanu nad sobom, svojim postojanjem i verom, da bude filozofska poezija. Spot za pesmu će ostati i kao jedan od poslednjih u kom se pojavljuje Goran Čvajda Čavke, s obzirom da je snimljen za film „Geto“, u kom je Čavke bio narator i vodič kroz posustali, poraženi i umorni Beograd.

Hipnotisana gomila

Od raznih brzih pesama, pesama koje su izlazile iz zvučnika na svim onom silnim prosteima od 1991. pa do današnjih dana, jedna se ističe kao pozov na razmišlljanje svojom glavom. Hipnotisana gomila nas stavlja sve u ulogu pojedinca iz mase, koju osoba za mikrofon zaluđuje, uspavlja i budi, dok Cane predstavlja portparola svih onih koji su to radili trideset godina, a i radiće. Sa dozom cinizma i ironije, pesma postaje hit uz čiju melodiju i gitarski rif mnogi mogu da uživaju, sve dok ne obrate pažnju na tekst. A tekst je baš da se obrati pažnja na njega.

Mesečeva kći

Brejkersi i balade ne idu baš zajedno. Ili ih barem nema dovoljno. A i kad pomislite na Caneta, Antona i ostatak ekipe, spori ritam i upaljači u vazduhu nije nešto što vam prvo padne na pamet. Otud kad nešto „prošljaka“ na ovakav način kao što je to „Mesečeva kći“, postaje apsoultno slavlje za sva čula. Spor početak sa ritmičnom gitarom koja budi iz zamišljene usnulosti i naslov zbog kog je svaka deseta devojka rešila da u nedostatku boljeg, iskoristi ovu kovanicu, kao svoj nadimak na društvenim mrežama, po kojoj je će se kasnije prepoznavati svi onima kojima ova pesma znači sve na svetu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari