Namera mi je bila da od bola napravim lepotu

Mark Ajcel govori za Danas o svom aktuelnom umetničkom statusu, a tu su i sećanja na vreme odrastanja provedeno na Dalekom istoku i u Velikoj Britaniji.

• Svi smo bili vrlo zabrinuti zbog vesti da ste imali probleme sa srcem pre godinu i nešto, ali i veoma srećni da ste ipak nedugo zatim ušli u studio da snimite ovaj svoj poslednji, veoma hvaljen album, „Don’t Be a Stranger“ iz oktobra 2012. Da li je naslov albuma i neka poruka sebi samom ili je to ipak nešto što upućujete kao savet ljudima spolja?

– Nakon svega što mi se desilo, mislim da moram svoj rad i sebe samog da vidim malo objektivnije – pošto su mi pomogli svi ti mnogobrojni ljudi da se nekako izvučem, relativno zdrav, iz problema koje sam imao. Što se tiče naslova novog albuma – on je i jedno i drugo, apsolutno, poruka i drugima i meni. Ja sam bio stranac, tuđ sebi i drugima. Nemoj biti stranac. Bar ne uvek.

• Ovu ploču radili ste sa Sheldonom Gombergom, koji je svirao i producirao albume: K. D. Lang, Warrenu Zevonu, Lucindi Williams, Ryanu Adamsu, Victoriji Williams, Michaelu Pennu itd. Kako ste i zbog čega tačno poželeli da radite ovu ploču baš sa njim?

– Želeo sam ga zato što je sjajan snimatelj, a zatim i strpljiv, darovit čovek koji nikada nije digao ruke od mene, učinivši svaki put nekako da uspešno završim to što sam počeo. Uvek je bio iskren i stalno se pozitivno držao.

• Skočimo sada, za momenat, do vaših tinejdžerskih godina u Britaniji, koje koincidiraju sa punk i docnijom new wave eksplozijom – kakve su danas vaše uspomene na te dane, je li ostao u vama neki specijalni utisak u vezi sa nekim radio-emisijama, nekom naročitom pločom ili nastupom kojem ste prisustvovali tih kasnih 70-ih?

– Što se radio-emisija tiče, to je svakako momenat kad je legendarni John Peel pustio singl Sex Pistolsa „God Save The Queen“, mada je bio zabranjen. Ako pređemo na ploče, bilo ih je toliko puno! Elvis Costello, Throbbing Gristle, a posebno Richard Hell „Blank Generation“, pravo remek-delo. Koji god naslov da mi pomenete – kupio sam ga! Mada se tad sve slušalo, od Joan Armatrading do grupe Yes, i svega između … I išlo se često na koncerte. Posebno pamtim zajednički koncert The Damned i The Adverts na Univerzitetu u Sautemptonu 1977. Veličanstveno. Kao i nezaboravni The Stranglers i Dictators zajedno, te iste godine – apsolutno fantastično. Kad je u pitanju bend, moj mogući bend i pravljenje istog – moram priznati da sam, kao i svi, pomalo razmišljao o tome. Međutim, počeo sam da pišem pesme na akustičnoj gitari i prelomio da odem u drugom smeru. Usput, bio sam svejedno užasno loš.

• Vratimo li se još dalje u prošlost, nalazimo vas na Dalekom istoku kao dečaka, Okinava, Tajvan. Jesu li po vašem mišljenju odjeci dalekih, egzotičnih jezika i prvi muzički zvukovi kojih ste postali svesni tamo, u Aziji, barem donekle uticali na vaše docnije zanimanje za muziku?

– Sve to iskustvo življenja po raznim tačkama planete otvorilo je moj um, načinilo me skromnim, nateralo me da shvatim koliko je svet ogroman.

• Oduvek mi se činilo da – mnogo pre onih alternativnih rock i osobenih autorskih odrednica u muzici koju donosite – jazz folk zapravo ima istaknuto mesto? Ko su inače vaši pravi jazz favoriti i jeste li uopšte ikada bili svesni nasleđa Joni Mitchell i nekog eventualnog uticaja koji bi ona imala na vas?

Zapravo, ja sam izlazio na apsolutno sve free jazz koncerte koji su se dešavali u tom jednom malom pabu u Sautemptonu. Tamo bi svoje radove izvodili svi mogući pesnici i drugi frikovi koje si mogao da zamisliš… Potpuno ste u pravu za paralelu sa Joni, ali to što ste čuli, nije samo Joni Mitchell, koju do dana današnjeg izuzetno volim, već takođe i John Martyn, koga takođe obožavam, posebno album „Solid Air“, te svakako jedinstveni Nick Drake. Kad je u pitanju čist jazz, veliki sam poštovalac celog sveta Johna Coltranea i Alice Coltrane, kao i svega što je izašlo na izdavačkoj kući Impulse. Uz to, jedno vreme sam kupovao sve stvari koje izdaje ECM Records, samo zbog toga što ih oni izdaju.

• Koliko ste zadovoljni putem koji ste do sada istraživali i kojim bi se pravcem sada mogli ili smatrate da biste upravo morali da zaputite dalje?

– Nisam u stanju još to da sagledam. Ali biću uskoro. Namera koje me je vodila bila je da od bola napravim lepotu. Kao što kaže Biblija, Priče Solomonove 15:4 – Nežne reči su drvo života; Lažljiv jezik uništava duh (Zdrav je jezik drvo životno, a opačina s njega kršenje od vetra – Daničićev prevod, prim. aut.).

Saradnja sa Simonom Stephensom

* Veoma je intrigantna i saradnja sa britanskim dramskim piscem Simonom Stephensom – kako se sećate zajedničkog rada na komadu „Marine Parade“ i da li je njegovo muzičko iskustvo u škotskom art punk bendu Country Teasers zapravo pospešilo vaš dobar umetnički kontakt?

– Gledao sam Country Teasers i stvarno su bili sjajni – ali ono što me je namamilo bilo je zapravo njegovo dramsko pisanje. Poslao mi je nekoliko svojih komada, napomenuvši da je slušao moju muziku dok ih je pisao. On kreira zaista bez ikakve ironije ove svoje likove, koje pritom istinski i voli.