Navučen sam na nomadski život

* Da li su se ostvarili ciljevi i želje onog malog Marka kojeg su zaljubljenici u elektronski zvuk verno pratili u klubovima Industrija, Omen…?

– U početku nisam imao veliku viziju svog života, bio sam usredsređen samo na ploče, na nabavku ovih-onih, što je u to vreme kada sam počinjao bio pravi izazov s obzirom na situaciju u zemlji. Uživao sam u miksovanju i samo sam „eksplodirao“. Uveren sam da se ništa od ovoga ne bi desilo da nisam imao veliku podršku drugara koji su takođe bili u ovom poslu. Kada čovek gleda u prošlost ne može da ne žali za nekim stvarima, a na mnoge sam i svakako ponosan. Možda sam mogao i bolje da prođem, mislim konkretno na autorska prava. Bio sam mlad i nedovoljno informisan, što je u to vreme bila boljka mnogih mladih ljudi iz Srbije.

* Koliko se vaša strast prema di-džejingu promenila tokom ovih 16 godina boravka na sceni?

– Energija koju imaš sa 16, pa sa 23 i sada 30 godina ne može da se poredi. Menjaš se, odrastaš. Moja prva strast je bila u vezi sa miksom, to me je i probilo. Onda sam se prebacio u studio, svaki put kada nabavim neku novu spravu osećam veliko oduševljenje i entuzijazam. Najlepši period di-džejinga je od 15 do 23 godine, kada se sve dešava spontano i usput. Kada zaista zagrizeš i odlučiš da se ovim baviš ozbiljnije dobijaš i nove obaveze. To postaje posao i ume da i te kako opterećuje.

* Da li su putovanja i dalje za vas lepša strana ovog posla ili su u međuvremenu postala to opterećenje koje spominjete?

– Najviše vremena mi bez svake sumnje odlazi na putovanja. To mi je često dosta naporno pogotovo zato što je Beograd kada je avio-veza u pitanju poprilično zabačen grad, pa kada putuješ retko gde možeš direktno da stigneš. Okolo-naokolo i ode ti dosta energije. Jedan dan si u Crnoj Gori, drugi u Španiji… Ali, imam je energije za to. U suštini, navučen sam na taj nomadski život. Kada se u Beogradu pritajim na dve nedelje odmah kreće nemir u stilu „šta je sad ovo“.

* Oduvek vas prati popularnost koja nije baš karakteristična i za ostale beogradske di-džejeve. Kako na vas reaguju van granica Srbije?

– Često imam osećaj da je to sve u mnogo većim razmerama na strani nego ovde. Valjda me ljudi stalno viđaju po Beogradu i ovde je samo „evo ga Marko“. Ne kažem da i ta situacija na prija. Prijatno me je iznenadilo kada je na jednom nastupu u Hrvatskoj publika pevala stvari sa mog albuma, koji je vokalno instrumentalan. Uvek mi je satisfakcija da napravim dobar šou. Moj ego je odavno ispunjen. Bitno mi je da ljudi koji dođu na moj nastup uvek dobiju 100 odsto mene. Ima i negativnih strana, ima i ljubomore. Desilo mi se da su me u jednom beogradskom klubu neki ljudi gađali flašom i to su bili ljudi koje poznajem, kako sam kasnije saznao. To me je baš pogodilo, u svakom smislu..

* Muzika se menja, trendovi se menjaju, popularnost je prolazna… Da li vas to plaši i da li sve ovo vreme imate alternativu kada je profesija u pitanju?

– Imam dosta interesovanja. Počev od gastronomije, preko moje izdavačke kuće „Recon Warriors“, radio emisije na B92, mode… Moj posao je okretljiv i mogu da se preusmerim kad hoću i kako hoću. Ne razmišljam još o tome. Sada sam u punom naletu. Jedino što moja muzika nije komercijalna, pravim andergraund muziku. Da je u Beogradu ta scena jača, da je veća kao npr. u Nemačkoj, ja bih svirao u najmanje pet klubova i ne bih morao da razmišljam šta i kako. Mada mislim da ima nade za Beograd u tom smislu… Problem je i što je elektronska muzika loše propraćena medijski, izuzev hausa, ali ja tu sebe nikada nisam video.

* Nije malo muzičara, uglavnom onih sa gitarama i iz sveta roka, koji tvrde da di-džejing nije umetnost i da di-džejevi nisu muzičari. Kako vi to komentarišete?

– Moj di-džej set se svodi na miksovanje, ne na sviranje, a uostalom ja i nisam muzički obrazovan. Sada imaš i softver koji miksuje sam i ti samo pritisneš „play“. Meni je to kao varanje ako tako nastupaš pred par hiljada ljudi. Ja sve radim isključivo uživo. Može da se kaže da to nije muziciranje, ali jeste jedan ozbiljan „džeming“, koristiš tri-četiri stvari u isto vreme. Čini mi se da bi mi bilo lakše da sviram gitaru.

Svaka čast Milićeviću

– San svakog di-džeja je da obradi stvar i da ona u tolikoj meri zaživi i doživi ovo što se desilo Marku Milićeviću. Ja sam uvek obrađivao male delove, nikada nisam obradio celu stvar, čak nikada nisam ni pomislio da to uradim. Prošle nedelje smo se sreli da aerodromu, i inače se često se srećemo što mi je drago jer smo dobri drugari. Zaista, svaka mu čast – prokomentarisao je Nastić uspeh Marka Milićevića sa singlom „Why Don’t You“.

Album zbog Ju rok enciklopedije

– Album „Music For The People“ sam napravio jer sam pročitao prvo izdanje Ju rok enciklopedije i upitao sam se zašto su se tu našli neki drugi artisti a nema mene. Onda sam poželeo da napravim album, nešto što nije komercijalnog karaktera, nije mi bila namera da napravim nešto što će da se prodaje. Fatboy Jr, moj alter ego, izbaciće još jedan album „Adriatic After Hour“, mešavinu ambijentalne muzike sa nekim Balkan pop rok semplovima. Album treba spontano da se desi. Ja se tako probudim i samo mi se javi „ja ovo moram da uradim“ i tako sve nastaje. Onda nema povratka – kaže Marko Nastić.