Ne postoji univerzalniji jezik od ritma

Te noći na sceni sa njima biće i najeminentniji bubnjari iz Srbije i regiona, među njima i Srđan Dunkić Džoni, Lav Bratuša, Vicko Milatović, Čeda Macura, Igor Malešević, Marko Kuzmanović, Bogdan Diklić, Srboljub Radivojević Srba, Firči, Uroš Šećerov… a tim povodom smo razgovarali sa Dragoljubom Đuričićem o njegovoj bogatoj muzičkoj karijeri i predstojećem koncertu na Dan bubnjara.

• Odakle uopšte ta ljubav prema bubnjevima, obično su bubnjari deficitarni, klinci se pre odlučuju za gitare…?

– Ja sam kao klinac bio golman u vaterpolu. Mislim da su bubnjari i golmani nekako slična vrsta ljudi. To su ljudi koji retko poentiraju, oni su zadnja odbrana, drže leđa, oni su fundament muzici, fundament solisti i pevaču, tako da je to nekako bilo u sklopu moje ličnosti. Jednostavno nisam imao neku želju da izlazim u prvi plan.

• Nedavno ste obeležili 40 godina karijere – kako vam izgleda kad bacite pogled unazad?

– Kad pogledam unazad na sve te godine i kada bih hteo da ispričam šta sam sve za to vreme doživeo, čini mi se da je to trajalo još duže od 40 godina. A sa druge strane, život nažalost vrlo brzo prođe. To je pitanje ugla iz kojeg posmatrate stvari. Mislim da ne postoji ni jedan veći muzičar sa kojim se ja nisam popeo na binu i to mi ispunjava srce. Mene je rokenrol potpuno opio – to je jedna filozofija življenja, to je nešto što mi je omogućilo da ostvarim apsolutnu slobodu i da fokusiram svu svoju buntovnost. Dakle, ja nisam 2000. godine slučajno bio tamo gde sam bio, to je u opisu mog življenja – zajedno sa narodom u borbi za bolji život. Mislim da je rokenrol jedna od najvećih i najboljih izmišljotina čovečanstva. To nije neka troma frontalna stvar, mišljenje pojedinca kao buntovnika ide kao ledolomac, tako se ide kroz život. Rokenrol je sloboda, buntovnost, a toga je pomanjkalo u 21. veku.

• Sarađivali ste sa brojnim muzičarima i bendovima – koliko su ta iskustva uticala na vas i kako ste znali kada je pravo vreme za promene?

– Ljubav se rađa, ljubav se gaji, a kao prirodan proces ima i svoj kraj. Pitanje je da li sebi priznajete da je taj kraj stigao ili ćete odlučiti da se oslonite na prošlost pa ostanete u tome. Ja sam imao sreću, ali to je ujedno i moj stav i način života – ni sa kim od ljudi sa kojima sam svirao nije došlo do nekog razdora zbog neslaganja, svađe ili slično. Rasejali smo se kao najveći prijatelji, sa svima njima sam zadržao neku bliskost i više ne pričamo o poslovnim i muzičkim temama kad se sretnemo, nego pitamo jedni druge: kako ti je familija? Svi imamo neki svoj put i mislim da meni mozak nije u tome mnogo pomogao, više sam slušao sebe iznutra. Kada sam posle Zdravka Čolića ‘78. godine bio pozvan da sviram u Ju grupi koja je u svakom smislu bila daleko od onoga što je Čolić bio u tom trenutku, ja sam sa puno radosti svirao takav rok koji nisam nikad do tada. To je bilo kao neka kruna svog truda prvih deset muzičkih godina u mom životu. A onda da ne govorim šta sam sve sa Leb i sol doživeo i kakva sve iskustva imao, jer smo mi tada bili veliki bend a postali ozbiljan bend tek kada smo se rastali – nikada nismo imali novca, ali nas je muzika spajala. Takođe, moram reći da sam ponosan što sam svirao sa Đorđem Balaševićem jer u jednom trenutku su se podudarile sve te buntovnosti koje su nas spajale tokom prethodnih godina. Zatim, u periodu kada sam svirao sa grupom Kerber, želeo sam da vidim kako to izgleda kada prodaš 500.000 ploča, kako izgleda kada imaš 300 koncerata u kalendarskoj godini. Naravno, bilo je mnogo lepih iskustava i u saradnji sa Lazom Ristovskim, i sa brojnim drugim muzičarima po studijima, ja već više ne znam ni koliko sam albuma snimio do sada… Posle svega toga, kada je krenula moja solo bubnjarska karijera ja sam se u početku prepao kako će izgledati to da neko dođe na nastup da sluša samo bubnjeve. A onda sam doživeo da mi sviramo tri sata a da publika posle toga traži još. To su sve stvari koje su nekako dolazile u svoje vreme, jednostavno kada u nečemu počinje da vam biva dosadno, morate ići dalje, posebno ako je profesija u pitanju, jer ćete inače ući u kolotečinu i biti jako nezadovoljni i nećete nikome doprineti, ni vama ni onome kod koga ste.

• Da li bi se moglo reći da je ritam neka vrsta univerzalnog jezika, s obzirom da je ono što je zajedničko najrazličitijim vrstama muzike, od etna, preko rok, bluz, džez i pop muzike pa do elektronike, pa čak i izvan granica muzike?

– Kad odem u zoološki vrt i posmatram majmune, koji su neka preteča čoveka, mislim da oni svoja raspoloženja pokazuju udarajući u nešto. Ne postoji univerzalniji jezik od ritma. I dete prvu energiju koju oseti izražava u nekom ritmu, u nekom lupkanju i udaranju. Ritam je nastao pre govora i mislim da objedinjuje apsolutno sve. U pitanju je pokretačka energija, nešto što je vrlo blisko pulsu, srcu. Verujte ako vas bubanj ne pokrene, ništa neće. Bubanj je taj koji ritmom objedinjuje sve ostale instrumente i sve ono što želite da iskažete. Ja sam 96/97. godine na ulicama Beograda svirao kao nikada do tada, sa puno sreće. Želeo sam da sviram slobodno, a svirao sam ono što narod hoda. Ali kada to dobije dimenziju pulsa bude uzdignuto na jedan mnogo viši nivo. Moji koncerti su vrlo zanimljivi, ne moram ni jednu jedinu reč da izgovorim, ali komunikacija i razmena energije sa publikom je divna. Ljudi dolaze na koncert u raznim raspoloženjima, neko je jedva stigao, nekoga je žena iznervirala, neko se posvađao pre toga u taksiju ili gradskom prevozu… Prvih 15 minuta ja njima podižem puls i objedinjujem ih. Kada ja publiku uključim i kada krene taj talas, onda više ništa nije bitno, samo neka traje. Proces stvaranja ritma ide u plus-minus beskonačno i to je taj fenomen bubnjarskih koncerata. Ta ujednačenost ritma je pravo čudo i upravo to hoću da napravim u Ateljeu 212, okupljajući neke od najvećih bubnjara sa ovih prostora. Sada možda neću moći da okupim sve one koje sam želeo, ali nadam se da će neke od narednih godina biti 500 bubnjara zajedno na jednom mestu, meni je to cilj, ne zato da bih obarao neki rekord već zato što je to veoma moćno, toliko moćno da je to prosto neverovatno. Možda je jedna od najjačih rečenica koje sam u životu čuo, a koju mi je u oči izgovorio Zoran Đinđić glasi: mi moramo pokazati svetu da smo se promenili i to da smo se promenili bubnjem.

• Odakle je potekla ta ideja da bude proglašen Dan bubnjara i zašto baš u Ateljeu 212 i to 13. februara?

– Ovde svi proglašavaju dan ovoga ili onoga i traže neke razloge zašto bi taj dan bio baš određenog datuma. Igrom slučaja, 13. februar je dan kada sam ja prvi put održao koncert u Ateljeu 212 i sav prihod od ovog koncerta će ići Ateljeu 212. Da je bio odabran neki datum kada su bile demonstracije, to bi bilo povezano sa politikom, što ne želim. Ali jesam ponosan što posle tih naših, više nigde u svetu nema demonstracija bez bubnjeva. Osim toga, meni se sviđa 13. kao datum, zatim sviđa mi se vodolija jer sam i sam vodolija, sviđa mi se što je to jedan period u kojem u okruženju nemamo ništa slično i možemo da napravimo nešto veliko i drugačije. Mislim da Dan bubnjara kroz nekoliko godina može da bude velika turistička atrakcija u Beogradu. Nešto slično sam uradio u rodnom mestu moga oca – Kobiljem Dolu (Crna Gora), u kojem živi 10 ljudi. Ja tamo svakog avgusta organizujem veliki bubnjarski spektakl i dovedem 10.000 ljudi.

• Kako će izgledati taj nastup – najavljeni su brojni gosti, a među njima će biti i vaš mali rođak Đurađ Đuričić?

– Prvi koncert u Ateljeu 212 održali smo zajedno Lav Bratuša, Uroš Šećerov i ja pre 15 godina, a gosti su nam bili Ivan Ivačković, Bogdan Diklić i drugi. Sada se ta ideja proširila, pozvao sam još mnoge vrhunske bubnjare, bolje da ne nabrajam sada da ne bih nekoga zaboravio… Tu će biti jedan od mojih najvećih prijatelja među bubnjarima Garabet Tavitjan, sa kojim nikada nisam imao priliku da delim binu jer smo se smenjivali u grupi Leb i sol, sa srpske scene će se između ostalih pojaviti Vicko Milatović, Čedo Macura, Ivan Dimitrijević, Marko Dimitrijević, profesor Siniša Jović, Igor Malešević, Igor Dulkić… Biće tu i Vladimir Furduj Furda, a razlika u godinama između njega i malog Đurađa Đuričića je oko 65 godina, i oni će svirati zajedno. Đurađ je budućnost bubnjeva na ovim prostorima, a Furda je legenda.