Ne umem da budem beskrupulozan i bestidan

– Dok sam studirao, odavde je do mene dolazila neka konstantna presija, koja je zaista bila jedan dugogodišnji horor… Neki ljudi možda i mogu da se isključe, da rade svoj posao i da ih jednostavno ne interesuje šta se ovde dešava, ali ja sam bio od one druge vrste koja je to dosta lično primila k srcu. U momentu kada sam prestao da studiram postavila su se pitanja: da li ostati, da li otići, gde se vraćaš, zašto se vraćaš… Odavde stižu silne poruke: „nemoj da dolaziš, ovde je ludilo“, a s druge strane jednostavno mi nisu legle te druge vrednosti koje Amerika ima u sebi. To je za mene bio jedan dosta mučan period, iako sam dosta radio, svirao, svašta naučio. Nije mi bilo lako, ali na kraju sam prelomio i vratio se – priča Vasil Hadžimanov za Danas.

Pre definitivnog povratka u zemlju ipak ste godinu dana živeli i radili u Njujorku. Šta je presudilo da odete i iz „Velike jabuke“?

– Imao sam sreću da u Njujorku, koji je jedna mašina za mlevenje mesa u svakoj profesiji, vrlo brzo uspem da napravim dobre kontakte i da se pomaknem u odnosu na neke moje kolege koje su isto tako završile Berkli. Međutim, ubrzo sam uspeo da shvatim i koliko moraš biti beskrupulozan i bestidan da bi uspeo, a ja to nikada nisam umeo niti sam naučen da tako dolazim do bilo čega. Iako sam dobio umetničku vizu ona je ostala neiskorišćena u mom pasošu… Paralelno sa tim mojim decidiranim stavom da ne mogu tamo da živim desila se i privatna priča da sam se zaljubio u jednu moju tadašnju prijateljicu, Natašu, koja je sada i moja žena. Usled takvog sleda događaja naravno da mi je bilo vrlo lako da se odlučim. Sada uviđam da i u Srbiji nije mnogo drugačije što se tiče beskrupuloznosti na tom putu dokazivanja koliko vrediš. Ovde je sve čak još klaustrofobičnije i zatvorenije i samim tim se postavlja pitanje zašto sada ne otići nazad. E, to je sada pitanje za milion dolara na koje nemam odgovor jer sam očigledno jedan od onih koji čak i sve to ovakvo kakvo je ovde više voli od onog tamo.

Postoji li muzički pravac u kojem se niste oprobali?

– Sigurno da postoji, imao sam sreće da radim sa potpuno različitim muzičarima i po stilu i po zemlji odakle dolaze i po različitim segmentima njihovog rada. Naravno da mislim da ima još štošta da se tu istraži. Jedan od najvećih pluseva mi je upravo to što mogu da funkcionišem u različitim okruženjima i što mi je to zabavno. Nisam kao profi muzikant koji može sve da svira, u suštini ne voli baš sve. Stvarno mi je jako lepo da se nađem u nekim situacijama koje nisam imao prilike da iskusim ranije. Saradnja sa Darkwood Dub je nešto što nikada nisam svirao ranije. Po dolasku iz SAD svirao sam i sa Bjesovima što mi je bila jedna izuzetno simpatična priča.

Zbog te široke lepeze pravaca u kojima možete da svirate da li je bilo i čudnih, „nepristojnih ponuda“ za nastupe u nekom muzičkom smeru ka kojem nikada ne biste krenuli?

– Moram priznati da nije bilo takvih ponuda, možda dva puta, više se ni ne sećam ko je i šta je tada hteo… Uspeo da izgradim ime na konto toga šta sam, ko sam i kako to radim, pa su ljudi koji se bave sumnjivom muzikom shvatili da ću verovatno da ih odbijem u samom startu.

Kao dete koje potiče iz muzičke porodice (Zafir i Senka Hadžimanov, tetka Bisera Veletanlić) da li ste uopšte imali priliku da se opredelite za neku drugu profesiju?

– Kao klinac hteo sam da budem vozač Formule 1, a sada nemam ni položen vozački ispit. Mislim da to sa porodicom i nema toliko veze. Ima mnogo primera gde se roditelji bave jednom profesijom, a dete nekom desetom. Roditelji su samo radili svoj posao. Niko mi nije nagoveštavao da bi trebalo da se time bavim. Niko me nije pritiskao. To je došlo nekako najprirodnije u momentu kada sam se opredeljivao za srednju školu, kada sam umesto gimnazije izabrao muzičku. Jednostavno sam instiktivno odabrao. Dosta stvari sam u životu tako, instiktivno uradio i dosta puta sam i mašio, ali ovo nisam.

Učestvovali ste samo u nekoliko projekata pravljenja muzike za filmove. Da li ćete se i dalje baviti primenjenom muzikom?

– Voleo bih da sam više radio muziku za filmove i voleo bih da to radim što češće, ali opet prelazimo na priču našeg tržišta, odnosno koliko se filmova pravi, lobiji… Filmski reditelji i producenti definitivno me nemaju u svojim folderima kao filmskog kompozitora. Žao mi je zbog toga jer mislim da može da se iskoristi u filmskom kontekstu upravo sva moja muzička širina. U srpskom filmu ljudi se generalno plaše da stave i koriste muziku. Ona je nekako uvek previše diskretna da je u suštini ne mora ni biti. Tako je bilo i u SFRJ, stalno neka ista temica koja svira i kada se biju i kada se ljube. To je ono po sistemu: „hajde da stavimo čisto nešto da svira“. Trenutno se više bavim muzikom za reklame, što možda zvuči smešno, ali uopšte nije naivno, barem onako kako ja to radim. Slična je forma primenjene muzike.

„Života mi“ bez dečijih bolesti

Vasil Hadžimanov bend su prošle nedelje objavili četvrti album „Života mi“.

– Bio bi kliše da kažem da je ovaj album sada najbolji, on možda to nije, ali je svakako korak napred. Očišćen je od onih dečijih bolesti koje smo preležali sa prethodnim albumima. Ovaj je nekako smisleno svedeniji, ali muzički, a ne zarad publike da bi to mogao sada svako da proguta. Numere su kraće u odnosu na ranije, ali ne zato da bi bile komercijalnije već su jednostavno dugačke taman onoliko koliko je trebalo njima nešto da se iskaže – kaže Hadžimanov.

Japanci za primer

– Toliko toga sam video i naučio za pet dana koliko smo bili u Japanu na EXPO sajmu 2005. godine da sam se oduševio jednom kulturom koju oni imaju, a koja nama toliko fali. Tu mislim i na profesionalizam, ali i na najobičniju ljudsku pristojnost. To je nešto što u Americi nije tako, u Evropi je malo bolje, a u Japanu je fascinantno. Shvatio sam koliko bi mogli da naučimo od njih. Čak i po ovom potezu kada su nam poslali autobuse možemo da vidimo kakvi su. Dali nam toliko autobusa i postave samo jedan uslov: „Da budu čisti“. Na kraju dođe i ambasador te zemlje i prvi počne da čisti. Kod njih to nije foliranje, nije namešteno, nije zarad profita, beneficija, to im je prirodno – smatra Vasil Hadžimanov.

Njoke sa biftekom najprimamljivije

Pogled na jelovnik Pomodoro picerije Vasil Hadžimanov je zaustavio u momentu kada je ugledao Njoke sa biftekom, koje se serviraju u krem sosu od vrganja sa maslinama i belim lukom.