Ne zanima nas retro-futurizam, nas zanima sadašnjost

Redosled njihovih potonjih dolazaka ovamo već je nadalje instaliran u mnogo srećniju eru dvehiljaditih – 2005. ponovo su u Beogradu na spektakularnom koncertu u sajamskoj Hali XIV, 2007. nastupom nakon Roberta Planta u startnoj večeri Egzit festivala apsolutno nas mrve u stroboskopu svojih unikatnih zvučnih umotvorina, da bi se na pogonu takve trijumfalne predstave vratili na izričit zahtev publike natrag da zatvore Egzit 2009.

Između dakle one naučnofantastične dogodovštine u Hali Pionir 1995. usred balkanske entropije i za sada poslednjeg nastupa od letos, gde u dubini scene za The Madness posmatrate Liama Hauleta na tek koji centimetar od sebe kako pomno motri na detalje pozornice i razglasa, oštar kao kakav soko, pripremajući u glavi svoj bend za nastup, smešteno je u vezi The Prodigy već štošta. Šta li će još biti dalje?

The Prodigy u Novoj 2010. godini praktično već broje čitave dve decenije postojanja – da li biste za početak nekome ko je pripadao toj generaciji ali i nekome ko je došao mnogo kasnije, objasnili šta se zapravo zbilo sa originalnom „rave“ energijom i kako je onda vaš bend u međuvremenu izrastao do zamašnog formata unikatne elektronske „punk-rock“ atrakcije? I još nešto – mislite li da je samo slučajno „rave“ vremenski koincidirao sa „grungeom“ preko Atlantika?

– Uleteli smo u englesku „rave“ scenu od samog početka 1989. Pre toga sam bio skroz u hip hopu i „beatovima“, ali kada sam video prve „raveove“, osetio sam da se nešto novo i uzbudljivo dešava, pa sam počeo da ubrzavam svoju muziku i u nju unosim elemente „rave“ zvuka koje sam voleo. Nismo mi bilo prvi u tome, Shut Up and Dance su se bavili istim idejama pre nas i meni su se njihove ploče sviđale. Bile su kao drogom potpaljene i veoma sveže. Kako se vreme menjalo, menjala se i „rave“ scena i do 1993. se pretvorila u nešto što mi se nije nimalo dopadalo. Mene je i dalje privlačio originalni „rave“ stil iz 1990-91, tako da ga mi nismo nikad ni izgubili. Za mene se dakle muzika nije toliko mnogo promenila, još uvek je u pitanju ista vrsta energije. Neki put koristimo gitare, neki put ih ne koristimo, ali ništa u vezi ovog benda nije bilo niti je sada iskalkulisano i planirano, mi samo sledimo naš instinkt i „krademo“ stvari koje nam se dopadaju, mi smo pirati. Nije nas puno briga ako nas nazivaju raznim imenima, a mislim da ni običan svet puno ne mari, oni samo žele nešto sveže, uzbudljivo i stvarno.

Pitam to zato što je u vezi sa The Prodigy od prve bilo jasno da je reč o sastavu osvešćenom i senzibilnom za mnoštvo uticaja – od „dub“ alternative Maksa Romea pa do ekspresivnog hip hopa, ali sve na način koji pripada samo i isključivo baš ovom bendu – koje ste vi muzičare slušali kao tinejdžer i koliko zvuk The Prodigy duguje vašoj klasičnoj pijanističkoj poduci iz detinjstva?

– Slušali smo pre svega The Specials i ska sa etikete Two Tone, pa zatim rani „electro“ – a za mene je ključna stvar bila pojava grupe Public Enemy i hip hop zvuk 1987-88, posebno Bomb Squad Production, a odatle sam otišao u „rave“. Sve ovo što sam pomenuo čini najveći deo našeg zvuka. Inače, nema uticaja klasike, ne umem da čitam note, mrzeo sam da sviram klavir kada sam bio mlađi, sve što sam želeo da radim kada sam imao 12 godina bilo je samo da se popnem na svoj BMX bicikl.

Da se vratimo na sam početak – danas je jasno da je vaš prvi album „Experience“ bio pravo umetničko delo sastavljeno od svojevrsnog audio-trasha koji se vuče po televizijskim ekranima i stvara tako ozvuku naše svakodnevice – da li su ljudi tada to bili u stanju da razumeju?

– Kao što je slučaj sa svim stvarima kada su nove, bila je to undergroud stvar za koju su ljudi iz štampe poslednji saznali da uopšte postoji, a kamoli da su je razumeli. To je bio isečak i „soundtrack“ britanske „rave“ kulture 1991-92. Publika je, naravno, odmah sve skapirala, jer je album, osim za nas same, i bio pre svega napisan za nju. Ne bih rekao da je baš bio nova pop art forma, ali je bio sastavljen od sirove, manične muzike, producirane u spavaćoj sobi, napravljene na ulici i za underground upotrebu.

A kada je „rave“ potkultura došla pod politički pritisak čini se da su samo The Prodigy imali relevantan odgovor kontra sistema – „Music for the Jilted Generation“?

– Pokušali smo da to ne bude politička ploča, ali na svaki način ona to zapravo jeste, pošto smo mi bili jedini ljudi koji su govorili kako stoje stvari posmatrane sa naše strane ili smo barem bili jedini sa kojima je publika mogla da uspostavi neki odnos. Kada su počeli da slamaju „rave“ kulturu mi smo bili samo klinci koji prosto nisu želeli da se žurka prekine. Nismo nameravali da napravimo nekakav anti-“Criminal Justice Bill“ (ozloglašeni britanski Zakon o krivičnom postupku i javnom redu iz 1994. uperen protiv „rave“ žurki pre svega, prim.aut.), to je samo postao „soundtrack“ protiv njega. Za mene je taj album takođe i pobuna protiv onoga u šta se „dance“ muzika pretvorila do tog trenutka. Mi smo želeli da bude glasnija, a sve više se pretvarala u uglađeni „house“ koji jednostavno nismo podnosili.

Sećate li se svog prvog dolaska u Beograd 1995 – grad i zemlja su već nekoliko prethodnih godina bili iznureni sankcijama, izolacijom, osiromašenjem života u svakom, i ekonomskom i metafizičkom smislu – jeste li imali to sve na umu tada i kako su vam se onda činili beogradska publika i boravak ovde?

– Da, sećamo se tog dolaska, bili smo tada još mladi i naša glavna želja je bila da se pojavimo negde i razvaljujemo i krljamo sa scene, nismo baš puno znali o celoj atmosferi i situaciji kod vas, ali se jako dobro sećamo da je šou uzleteo i da smo odlepili. Sad shvatamo, kada pogledamo unazad i pošto smo se već vraćali kod vas i pričali sa fanovima, koliko je taj koncert bio važan.

Na amaterskom video zapisu sa tog nastupa jasno se čuje kako najavljujete prvo izvođenje pesme „Breathe“. Oduvek sam želela da vas pitam kako je došlo do onako neverovatnih stihova i da li je zvanični spot za ovu kompoziciju bio inspirisan Kafkinom „Metamorfozom“?

– (Smeh) nisam video taj snimak iz Beograda 1995. na YouTube, za koji čujem da postoji, proveriću – za „Breathe“ su Maksim i Kif (Kit Flint, kojeg Liam označava nadimkom „Keef“, prim.aut.) napisali reči, ja ne znam šta se dešavalo u njihovim glavama u to vreme. Samo znam da mi je pesma izgledala skroz „cool“ kada smo je snimili. Što se tiče video spota, Volter Stern ga je osmislio. On je takođe radio spotove za „Firestarter“, „No Good“, „Poison“, tako da su se ideje nadovezivale. Dogovarali smo se da kroz „Breathe“ vizuelno predstavimo ono što se dešava između Kifa i Maksima na sceni. Oni uvek imaju neku vrstu konfilikta na bini kad sviramo tu pesmu uživo, pa je reditelj to iskoristio kao inspiraciju, postavivši radnju u ludu kuću koja se raspadala. Krokodil je bio moja ideja, toga se dobro sećam.

Da li ste se osetili ugroženim i limitiranim u pogledu svog umetničkog izraza kada su naišli oni problemi sa „Smack My Bitch Up“ i šta vam je tada najteže palo?

– Naravno da nismo i nikad se nećemo osetiti tako. Ne zanima nas da pravimo nešto kontroverzno samo da bi privukli pažnju. Mora biti prava stvar, iza koje mi stojimo. Konkretno, pomenuti izraz iz naslova je deo hip hop slenga, nešto što bismo mi rekli bilo kada u toku dana. Sa druge strane, napravili smo najkontroverzniji mogući video spot sasvim svesno, da bi rekli „je… se“ cenzorskim zakonima u Velikoj Britaniji. Podsmevali smo se na njihov račun. Ništa previše opasno nam se nije desilo, sve je bilo u stvari veoma zabavno iskustvo za nas. Jedne večeri smo tako gledali dugačku diskusiju na televiziji kasno noću o tom spotu i pesmi, potom su Beastie Boys ispali glupi na Redingu pokušavajući da budu „odrasli“ i da nam poruče da ne smemo da je sviramo, dešavale su tako smešne stvari, ništa više od toga zapravo.

Da li je do tipičnog vizuelnog elementa vašeg benda, oličenog u izgledu Kita i Maksima, došlo spontano ili ste ipak bili inspirisani „punk i „hard core“ estetikom i nasleđem, kao i nekim negativno utopijskim filmovima poput „Pobesnelog Maksa“?

– Nismo to smišljali, to nam se samo od sebe desilo, kao i sve drugo sa ovim bendom. Ne verujem da smo u stvari ikad bili inspirisani punkom, to bi bio kliše. Nama se samo sviđao jak stav, „je… se“ odnos i individualnost koju je on imao. Način na koji se Kif oblači trpi uticaj samo njegovih fascinacija iz perioda kada je odrastao i onoga što ga je u to vreme privlačilo. Uvek je voleo i zanimalo ga je oblačenje, odeća i stil.

Koliko su, ukratko, druga ostvarenja popularne kulture i stvarno ozbiljne umetnosti podsticali razvoj zvuka The Prodigy – neki određeni filmovi, stripovi, romani, poezija, televizijske emisije, nepoznati bendovi i ozbiljna muzika, slikarstvo, De Sad, Bouvi … ?

– Hmmmmm… uvek sam voleo stare horor filmove i bendove koje sam ranije pomenuo. To smo uvek samo mi koji pokušavamo da nešto zvuči i izgleda drugačije. Ne zanima nas retro-futurizam, nas zanima sadašnjost. Takođe, mislim da – kad je nešto u tebi – ne možeš to da analiziraš. Ovo je za vas momci (očigledno poruka ostalim članovima benda, prim aut.).

Kako biste opisali svoje poslednje izdanje „Invaders Must Die“ koje je Egzitova publika oduševljeno primila letos?

– To je sjajan album celog benda, hoću da kažem da smo ga svi zajedno napisali. Nijedan prethodni Prodigy album nije imao taj kvalitet. Posle problema koje smo svi zajedno imali jedni sa drugima 2003-04, osećamo se trijumfalno u vezi s ovim izdanjem. Slepilo nas je ponovo nazad, mislim da ljudi to mogu i da čuju u pesmama, koje nas uz to totalno povezuju uživo. Egzit festival je bio zaprepašćujuće dobar, znam da smo na njemu svirali više puta nego bilo koji drugi bend i nadam se da ćemo imati priliku da se vratimo i sviramo na njemu opet.

Koja je vaša čestitka za srećnu Novu 2010. godinu srpskim obožavaocima The Prodigy?

– Pa želimo da iskažemo poštovanje ljudima u Srbiji, definitivno ćemo pokušati da se vratimo i sviramo sledeće godine. Hvala što održavate živom vibraciju grupe The Prodigy.

Srećna Nova godina, puno poljubaca.