Ne želimo da živimo od stare slave

Kada ste 2005. godine pravili oproštajnu turneju, obišli ste mnoge gradove nekadašnje Jugoslavije. Zašto je Beograd još tada zaobiđen i da li je moguće da niste imali poziv da svirate u Srbiji?

– Bio je prvi i jedini konkretan poziv baš kada smo radili oproštajnu turneju, ali je stigao prekasno. Zadnji koncert smo tada odsvirali u decembru 2005, u Domu sportova u Zagrebu. Onda smo morali još odsvirati i jedan nastup za Novu godinu jer je koncert bio rasprodat munjevito i bilo je užasno puno ljudi koji nas nisu mogli vidjeti. Poziv za Beograd je došao možda negde tamo krajem oktobra i jednostavno ga je bilo nemoguće uklopiti. Čak ni u Sarajevu nismo tada uspjeli odsvirat koncert, a oni su se dosta ranije javili – priča za Danas osnivač Parnog valjka Husein Hasanefendić Hus.

Koliko su do vas dolazile informacije o popularnosti grupe u Srbiji?

– Ja sam postao svijestan da se nešto značajnije dešava tek u zadnje dvije godine jer sam počeo pratit na sajtu Youtube šta se dešava sa nekim pjesmama. Onda sam vidio da nevjerovatan broj klikova imaju ljudi iz Srbije. Neko je stavio „Jesen u meni“ uz koju idu nekakvi jesenji pejzaži koji se pretapaju i to je prije dvije godine imalo par stotina tisuća klikova, a sada ima dva miliona. Tu je gomila komentara klinaca koji su iz Srbije i koji izražavaju žaljenje što nisu nikada vidjeli bend, što nema više takve glazbe, što je danas turbo folk dominantan. Dva spota „Sve još miriše na nju“ vidjelo je preko dva miliona. Shvatio sam da su neke pjesme našle put, ali nismo imali prave informacije. Nismo imali osjećaj da smo tu prisutni koliko ispada da smo bili.

Da li ćete u Areni svirati pesme iz osamdesetih ili će na repertoaru dominirati hitovi iz poslednje dve decenije?

– Da meni kao autoru dođe neko i kaže: „pusti mi neke pjesme na koje si najponosniji“, većina bi bila iz devedesetih, jer ima puno više pjesama za koje smatram da su zrelije, kvalitetnije. Naravno, ima numera i iz te prve faze koje nose neki poseban naboj, neku možda i naivnost, neki idealizam tog vremena. Ne znam točno, teško je predvidet kako ćemo složiti repertoar, a da on ima neku uzlaznu liniju, jer ne znamo koje su pjesme od Valjka u Srbiji. Neko se možda tek rodio kada smo zadnji put svirali u Beogradu i sada ima 22 godine i videće nas prvi put u životu. Do tih ljudi nam je posebno stalo, jer oni zapravo prvi put doživljavaju bend. To je ključna razlika. Ti koncerti pred novom publikom su posebna draž. Drugo je kada nekome svirate posle dvije ili tri godine, oni su vas vidjeli nedavno i očekuju da im ponudite neku novu pjesmu.

Da li je posle toliko hitova teško stvarati nov materijal, a da bude na nivou starog ili bolji?

– Naravno da jeste, ali ne želimo da živimo od stare slave. Znam da je to na neki način neizbježno i ne možemo mi pobeć od vlastite prošlosti. Na svu sreću ni nemamo razloga bježat, ali ne bih pristao na to da samo na osnovu neke nostalgije radimo dalje. To jednostavno nije smisao ovog posla. Ima puno pjesama. Ono što je razlika u strategiji i u položaju u kojem smo sada jeste to što nemamo nikakav presing. Ne moramo ništa napraviti, nikakvi ugovori nas ne tjeraju da poštujemo neke termine. Poštujemo samo onaj vlastiti osjećaj: „e to je sada zrelo, ta pjesma može ići vani, da je čuje i neko izvan studija“. Sigurno će ići još jedan-dva singla u eter prije nego što objavimo album, jer jednostavno ne želim da neke pjesme ostanu u zapećku. Takvo je vrijeme i takva je hiperprodukcija da ne možeš više očekivati da će 10 – 12 pjesama odmah u etar. Ide singl, moraš spot napraviti, moraš ukazat, sugerirat: „e obratite pažnju na ovu pjesmu“…

Uspeli ste svojevremeno da prepoznate kvalitet Azre i Plavog orkestra, pa ste im producirali albume. Zašto danas imamo krizu autorstva, odnosno nedostatak novih bendova koji bi bili na nivou Parnog valjka i drugih velikih eks-Ju bendova?

– Ja se ne slažem sa tom tezom. Problem je u činjenici da su mediji komercijalizirani maksimalno i da je pozadina profit, profit i profit. Nameću se neki formati koji se uvoze sa strane. Stvaraju se umjetne zvijezde, stvaraju se selebriti koji su poznati samo zato što su poznati, što su bili u nekom šou programu, a nema nikakve pozadine, nema razloga zašto oni postaju zvijezde. Sama medijska eksponiranost ih čini time. Nekada si mogao dobru pjesmu čut pet puta dnevno na radiju, danas dobru pjesmu čuješ jedanput u pet dana. Kako je onda zapamtit, kako je ulovit? Počelo se vrednovat pjesma po tome je l’ može biti instant hit. U toj želji da se napravi hit krenulo se sve niže i niže i u onaj najniži mentalni zajednički nazivnik. I to zapravo stvara lažni privid da nema ljudi koji imaju šta zavredet. Ali, ima ih, treba malo više pažnje, treba to slušat da se zna o čemu se radi. Na primjer, Goribor je novi srpski bend koji je u Hrvatskoj ostavio trag. Ali, ne možete govoriti o njihovoj ozbiljnoj karijeri, jer ih možete čuti na radiju jedanput u mjesec dana ili pet puta godišnje. Čak i neka velika imena sa hrvatske scene u eteru ne možete čuti. Hladno pivo u Zagrebu napravi koncert pred 20.000 ljudi, a vrlo rijetko su u programima i to je hendikep.

Aki je čudo od čoveka

– Ne znam kako je sačuvao glas svih ovih godinama uprkos pušenju. Ne samo to što puši, nego ja ga ne mogu naterat da se raspevava pre koncerta. On je čudo prirode. On proživljava te pesme. Ono što je dobar deo našeg uspeha je to što kod njega nema laži, nema izmišljanja, daje sebe 100 odsto, nekada i izgori, ali to publika uvek prepozna i nagradi.