Nebeski klavir

Uz pregršt nezaboravnih pesama, Elton je i tada, kao i danas, bio autentični pripadnik džet seta, humanista i ličnost kojoj muzički dar daje licencu za ekstravagantno ponašanje i mogućnost da ruši tradicionalne tabue u svim sferama života. Uz sve to, Elton je veliki fudbalski fanatik, koji je u to doba bio aktivni predsednik, a danas je i dalje počasni predsednik fudbalskog kluba Vatford iz industrijskog predgrađa Londona, iz koga i sam potiče. U bivšu nam domovinu SFRJ stigao je prvo u olimpijsko Sarajevo, samo par meseci po odlasku Vučka i sportske družine. Bio je prvi strani izvođač koji je svirao u novosagrađenoj olimpijskoj dvorani Zetra, kapaciteta od skoro 16.000 posetilaca – daleko više nego skromnih sedam hiljada beogradskog Pionira i devet hiljada zagrebačkog Doma sportova.

To je bila prva turneja jednog britanskog muzičara po zemljama Istočne Evrope. Sem naše zemlje koja nije faktički pripadala Varšavskom paktu, ali je bila socijalistička i time „istočno-evropska“, ser Elton je gostovao još i u Poljskoj, Čehoslovačkoj i Mađarskoj, a u organizaciji mojih prijatelja i kasnije biznis partnera mađarskog promotera Lasla Hegediša, osnivača kompanije Multimedia Organisation Europe, i njegovog engleskog kompanjona Tima Daudela, današnjeg direktora američke kompanije Live Nation za Istočnu i Centralnu Evropu. Uprkos padu Berlinskog zida i tranzicionim promenama u svim zemljama regiona, pomenuta „hladnoratovska“ klasifikacija pojedinih regiona moderne Evrope i danas opstaje.

Elton Džon je tada na turneju krenuo sa nekoliko vrlo aktuelnih hitova, propraćenih efektnim video spotovima na vrhuncu MTV epohe, kao što su „I’m Still Standing“, „I Guess That’s Why They Call It the Blues“, „Blue Eyes“ i „Nikita“ i ekipa organizatora jugoslovenske turneje na čelu sa Tonijem Sabolom i Normanom Dagdejlom očekivala je da će koncerti biti veliki komercijalni uspeh. Kako tada nije bilo moguće kupiti devize za plaćanje honorara inostranim umetnicima, dogovoreno je da dinarima zarađenim u SFRJ ser Elton kupi jednog igrača za svoj klub Vatford – pa je time taj problem bio rešen.

Ali, ne lezi vraže, uz sve svoje hitove, ser Elton se u Sarajevu i Beogradu loše kotirao, a karte se slabo prodavale – zbog tradicionalnih predrasuda naše konzervativne sredine. Negativni odnos ka legendarnom umetniku nije popravilo ni njegovo venčanje sa nemačkom ton-majstorkom Renatom, koji je poslužio da se Elton i u mnogo emancipovanijim sredinama na Zapadu marketinški predstavi kao „normalan čovek“. U Sarajevu je prodao jedva dve hiljade karata, a u Beogradu oko pola kapaciteta Pionira. Nije pomoglo što smo mi iz organizacionog tima pokušavali da delimo besplatne ulaznice „i šakom i kapom“, nešto što je na Zapadu nedopustivo. Ipak, Elton Džon je u Zagrebu rasprodao Dom sportova.

Pošto je istočnoevropska turneja počinjala u Sarajevu, Elton i ekipa su tamo stigli nekoliko dana ranije i polako montirali opremu u dvorani koja nikada pre nije korišćena za koncerte. Po okončanju olimpijade, eksperti iz drugih zemalja koji su radili organizaciju tog sportskog događaja su otišli, a ostali su lokalni „stručnjaci“ – poput dva legendarna drugara iz politički nekorektnih viceva o Bosni. Zbog toga je produkcija koncerta u Zetri bila nešto nalik Tantalovim mukama – ništa nije funkcionisalo, a za sve su morala da se čekaju mišljenja i saglasnosti „odozgo“, odakle su obično sa zakašnjenjem stizali negativni odgovori. Dok su odmicale tehničke pripreme za koncert u Zetri, ser Eltona je Toni Sabol odveo na fudbalsku utakmicu Železničara, ne bi li gledao reprezentativnog golmana Slobodana Janjuša, kandidata za odlazak u Vatford. U svečanoj loži je sedeo i tadašnji predsednik savezne vlade Branko Mikulić i ljudi iz protokola su ga pitali: „Druže predsjedniče, da li se želite rukovati sa ser Eltonom?“ Neotesan kakav je bio, Mikulić je samo odbrusio da mu ne pada na pamet rukovati se sa takvim…

Sećam se da je ujutro na dan koncerta u Beogradu produkcija počela da se montira, a meni prilazi tour accountant (čovek zadužen za finansije ekipe na turneji) i uručuje mi račun od nekoliko hiljada funti – u Sarajevu su lokalni mangupi ukrali nekoliko toki-voki aparata (koji su uzgred budi rečeno neupotrebljivi bez bazne stanice), ali i tri Eltonove majce koje mu je svojom rukom uradio pokojni Đani Versaće. To košta, a promoter je odgovoran za imovinu i opremu izvođača dok je u dvorani.

Koncert u Beogradu je bio odličan u umetničkom smislu, ali nažalost pred polupraznom dvoranom. Pionir je poput betonske kutije uvek bio težak za ozvučavanje. Međutim, Eltonov beli Steinway klavir je zvučao kao da svira sa neba. Toliko je zvuk bio dobar da sam ja, sedeći povremeno u betonskim katakombama koje služe kao garderobe i kancelarije u Pioniru, ispod tribina, imao osećaj da stojim pored Eltona i da mi on svira na uvo.

Prošle jeseni se bukirala ovogodišnja Eltonova turneja. Moj biznis partner Laslo Hegediš je uzeo koncert u Budimpešti i mene nagovarao da uđem u posao sa Beogradom. Ja sam ga samo podsetio kako smo prošli sa prodajom 1984. godine i rekao mu da uprkos tome što će koncert biti odličan – poslovno smatram da nosi velike rizike. U međuvremenu je neko drugi rešio da se oproba – a moja malenkost će kao stari fan Eltonovog opusa uživati u koncertu, – što je teško kada ste u koncert uključeni kao organizator. Nebeski klavir će opet očarati Beograd!