Nema novih muzičkih heroja

– To priznanje je na neki način valorizacija mog puta. Moj put je bio prilično trnovit i dosta različit od klasičnog akademskog puta koji obično ljudi koji studiraju imaju. Znači studiraš, pa magistriraš, pa doktoriraš, baviš se naučnim radom i onda na kraju dobiješ neku titulu. Ovo je laskavo i zato što sam čovek koji dolazi iz rokenrola, a sve što sam naučio, naučio sam sam. Sve što sam upoznao, upoznao sam sam, putovanjima, upoznavanjem ljudi, putem životnog projekta otkrivanja i učenja muzike – priča Stefanovski.

Da li je tačno da ste sami naučili da svirate gitaru?

– Potpuno sam. I to sam učio u ono vreme kada nije bilo interneta, već su bile samo ploče, a informacije su veoma teško dolazile, isto i instrumenti, muzika je u stvari teško dolazila ovde… Ali, entuzijazam i ljubav su bili neizmerni, ogromni, tako da smo u ono vreme ipak stizali da naučimo, da dobijemo ploče, da dobijemo informaciju i da kupimo pokoju gitaru. Muzika nije nešto s čime se čovek samo rodi, ona je disciplina koja se uči. Moraš da imaš osećaj za ritam i da imaš sluh, a sve drugo možeš nadoknaditi tokom godina.

Zašto se na balkanskoj sceni već godinama ne pojavljuje bend poput Leb i sol ili gitarista koji bi po svom umeću mogao da stane uz rame vama i vašim kolegama iz 80-ih godina?

– Mislim da na današnjoj sceni, ne samo balkanskoj već i na svetskoj nedostaje svežine, fali autentične muzičke ponude. I svi se nekako nadovezuju ili kloniraju neke zvezde iz 60-ih, 70-ih godina. Pre nekoliko nedelja bio sam u Londonu i na naslovnim stranama muzičkih časopisa video sam Džimija Hendriksa, Džimija Pejdža i Džef Beka. Ne mogu da verujem… Gde su ti neki novi muzički heroji? Što se na naslovnoj strani ne pojavi neki novi gitarista kojeg ja recimo ne znam? Ne. Ponovo isti, jedni te isti… Zašto? Zato što su ostavili veliki pečat. Vreme u kojem smo živeli bilo je značajno, kreativno, inspirativno.

Šta onda nedostaje današnjem vremenu da bude podjednako inspirativno?

– Nažalost, količina informacija i pristupnost svim informacijama promenili su ambijent. Internet s jedne strane demokratizira život, postojanje, delovanje, olakšava življenje, a sa druge strane ulenjuje ljude. Cela nauka je sada na guglu (google). Ili je ima ili je nema. Šta znači reč pingvin? Otvorim google.com i tražim i to je sada relevantno. A internet može biti prilično površan i nedovoljan. Ako želite da se nečim ozbiljno bavite, znanje koje steknete sami putem grešaka i traženja, i putem traženja i grešaka je vaše znanje. Sve ovo što su vam drugi složili ne mora da bude vaše znanje. Sve ovo što su vam drugi preradili ne mora da bude vaša informacija. Kreativnost podrazumeva ozbiljan rad, na nekoj temi. I to sa znojenjem, sa lutanjem, sa pronalaženjem, sa grešenjem i sa pobedom na kraju.

Da li je tačno da niste želeli da budete slavni?

– Zvuči neskromno. Nisam to izjavio. Nemam ništa protiv toga da budem popularan. Mislim da bi mi slava, tipa velike svetske zvezde, komplicirala život. Čak i slava balkanske velike zvezde komplicira život. Ako ne možeš normalno da šetaš ulicama, sediš po kafanama, družiš se sa ljudima, ako sve nove prijatelje stekneš zbog slave, a sve stare izgubiš zbog iste te slave, to nije dobra titula. Šta to znači biti popularan? Traže ti svi da se slikaju s tobom. To je sumanuto, da se slikaš sa svim ljudima kojima ne znaš ni ime, s kojima nisi popio piće, ne znaš koji su. Slikaš se, slikaš se, po tim fejsbucima se pojavljuješ sa nepoznatim ljudima. To nema nikakvog smisla.

Šta vas je navelo da na poslednjem albumu „Thunder from the Blue Sky“ odete u bluz vode?

– To nije poslednji, to je samo studijski zadnji album. Poslednji moj album je „Live in Zagreb“. Ovaj album o kome govorite je moja bluz avantura i „rispekt“ prema bluz muzici, prema starim majstorima koji su svirali bluz na gitari. To je samo moj, nadam se, doprinos toj muzici, i to više na ovim prostorima nego što ću ja obogatiti američki bluz. To je samo moje viđenje te muzike, ništa ambicioznije od toga, ali na svu sreću na tom albumu je gostovao Jan Akerman, jedan od najboljih evropskih gitarista i tu sam, takođe na svu sreću, odsvirao nekoliko jako dobrih sola. Žao mi je što se taj album nije pojavio i u Srbiji već se može naći u Makedoniji, Hrvatskoj…

Postoji li još neki muzičar sa ovih prostora ili u svetskim okvirima s kim biste voleli da ostvarite saradnju?

– Naravno da ima. U ovom trenutku dogovaram saradnju sa jednim jako talentovanim muzičarem sa ovih prostora, ali ne bih otkrivao ime. Jedan od onih sa kojima bih voleo da sviram je i Jan Garbareg, norveški saksofonista. Voleo bih, naravno, da razmenim ritmove sa nekim bubnjarima svetske klase. Sa jednim sam već svirao, Manu Kačeom, sa kojim sam imao jako dobru saradnju i jako dobru kominikaciju.

Svoje umeće sviranja gitare nedavno ste podelili i sa mladim muzičarima na Gitar art festivalu. Kako ste se osećali u ulozi profesora?

– Uživao sam. Mislim da sam bio dovoljno inspirisan da im nešto dam, da im nešto kažem što im ne govori svako, da im olakšam put do njih samih. Nemam potrebu da kloniram mlade Stefanovske… To čak ne bih ni mogao da uradim i kada bih hteo. Svako ima svoj otisak, svako ima dodir na gitari koji je apsolutno autentičan i različit. Ne postoje dvoje istih gitarista. U tome je magija i tajna te gitarske muzike. Svi zvuče različito. To je šarm sviranja i učenja gitare kao instrumenta.

Posebna vezanost za Beograd

– Proveo sam dosta vremena u Beogradu kao mlad čovek i kao mlad muzičar. Otkrivao sam život, ma otkrivao sam sve… Ovde imam prijatelje starije od sebe, mlađe od sebe, osvajao sam Beograd kao mlad čovek. Od kafane Grmeč u Makedonskoj ulici preko puta PGP-a, pa sve šire i što dalje do splavova tamo na Dunavu u Zemunu. Nije slučajno ta fama da je Beograd među prvim gradovima u svetu po noćnom životu. Ima puno tog šarma u beogradskim kafanama, a naravno odlična je i hrana – zaključuje Vlatko Stefanovski.