Nezaustavljivi đavolji gitarista

Zagrebete li još malo ispod površine – prisećajući se činjenice da je Satrijani sedamdesetih i osamdesetih živeo od časova gitare koje je, između ostalih, davao Stivu Vaiju, Kirku Hametu (Metallica), Leriju Lalondu (Primus) i Čarliju Hanteru – pa na Rolingstonovoj listi potražite i imena njegovih učenika, uočićete da ni njih nema, što je već veoma indikativno (naročito kad primetite da je na listi recimo Hametov kolega iz benda Džejms Hetfild). Jedini zaključak koji se može izvesti je da „neko“ Satrijanija i njegove sledbenike jednostavno ne podnosi i stoga ih ignoriše, a kad pokušate da odgovorite na pitanje zašto je to tako, odgovor koji se nameće glasi – iz čiste zavisti. Naime, većinu tih lista sastavljaju sami rokeri (Rolingstonovu su krojili probrani gitaristi), a recenzije obično pišu propali muzičari, pa kad se uzme u obzir da ogromna većina njih može samo da se češe po glavi i pita „kako, dođavola, Satrijani i Vai sviraju to što sviraju“ jer nisu u stanju da „skinu“ njihove solaže i rifove, onda i ne čudi puno ta nepodnošljiva lakoća zaborava kada se povede priča o najuticajnijim (ili najvećim) gitaristima naše ere.

Naravno, suština muziciranja nije u što bržem i preciznijem sviranju instrumenata, već u prenošenju emocija, ideja i energije sa kompozitora/izvođača na publiku, ali su virtuozi u svim epohama bili i obožavani i osporavani iz očiglednog razloga: mogli su da odsviraju ono što drugi muzičari nisu. Najbolji primer je Paganini, kojeg su ljubomorne kolege prozvale „đavolji violinista“, pa je crkva – duboko ubeđena da je Nikolo šurovao sa satanom – zabranila njegovu sahranu na gradskom groblju. Danas je pak drugo vreme i Satrijani zbog svojih „veza“ sa nečastivim sigurno neće biti ekskomuniciran, ali da je kojim slučajem život okončao posle izlaska četvrtog albuma „The Extremist“ (1992), jedno od prva tri mesta na Rolingstonovoj listi bi verovatno bilo njegovo (na prvom je, zasluženo, Džimi Hendriks, ali veliko je pitanje da li bi se on tu našao da mu je karijera umesto četiri potrajala četrdeset i četiri godine).

Neosporno je da je Satrijani u protekle tri decenije imao i uspona i padova, te da su njegovi albumi bili i dobri („Surfing with the Alien“, „Flying in a Blue Dream“) i loši („Joe Satriani“, „Strange Beautiful Music“), ali je na svakom od njih bilo izuzetnih kompozicija, pri čemu nisu sve bile isključivo „brzinske“. Potpisniku ovog teksta, koji nije ljubitelj instrumentala, jedna od omiljenih rok kompozicija je Satrijanijeva „Cryin'“, a slučaj hita grupe Coldplay „Viva La Vida“ (bend se vansudski poravnao sa Satrijanijem kad ih je tužio zbog „preuzimanja“ delova melodije „If I Could Fly“) svedoči i da ga kolege rado slušaju, iako nisu spremne da za njega i glasaju. No, on se nikada nije obazirao na to šta o njemu pišu ili govore, već je svoj put krčio smelo i bez kompromisa, ne ostvarujući – možda i zbog toga – veći komercijalni uspeh. Ali, pomalo neočekivano, pare su došle kada je sa grupom prijatelja (Čedom Smitom, Majklom Antonijem i Semijem Hagarom) 2009. osnovao super grupu Chickenfoot, čiji su koncerti tokom 2010. i 2011. bili izuzetno posećeni, pa su mnogi pomislili da će u budućnosti Satrijani svu pažnju usmeriti na novoizleglo pilence koje je počelo da nosi zlatna jaja.

Međutim, početkom ove godine njegov je menadžer najavio solističku turneju, obznanjujući da je i novi album u završnoj fazi, te da su na njemu svirale zvezde kao što su Vini Kolajuta (sarađivao sa Zapom, Stingom, Džefom Bekom), Kris Čejni (Janes Addiction) i Majk Kanili (Zapa, Stiv Vai). Prvi singl „A Door Into Summer“, objavljen u aprilu, potvrdio je glasine da se neumorni Satrijani – posle par albuma koje je obeležila „futuristička“ atmosfera – vratio zvuku i tehnici koje je promovisao i patentirao osamdesetih, a potom do detalja razradio devedesetih. „A Door Into Summer“ je, tako, nešto sporija verzija sjajne „Summer Song“ sa albuma „The Extremist“, a ritam sekcija i atmosfera „Shine on American Dreamer“ neodoljivo podsećaju na „Flying in a Blue Dream“ sa istoimenog CD-a iz 1991. Sličnog „retro“ tona je i „The Weight Of The World“, koju obeležavaju zvuci klavijatura i basa koje je kod nas svojevremeno koristio Oliver Mandić, a stvar donekle vadi „opaka“ solaža u sredini kompozicije koja će, sigurno, satima i satima okupirati pažnju gitarskih entuzijasta. Satrijani nije zaboravio ni pobornike šreding stila sviranja, pa super brzi solo stiže u sredini furiozne „Lies And Truths“, koju karakteriše i „razlomljeni“ ritam Kolajutinih bubnjeva, odsviranih na samo njemu svojstven način.

Iako se za veći deo instrumentala može bez puno razmišljanja konstatovati da predstavljaju klasičnog Satrijanija (u stilu „kad su skupe Ibanez gitare srele moćna Maršal pojačala“), nekoliko njih donose i mala iznenađenja u vidu istraživanja harmonija i melodijskih rešenja koja su daleko od hevi korena, a bliska popu i roku. To se pogotovo odnosi na „Three Sheets to the Wind“, čiji uvod kao da je komponovao Lenon, a završetak Makartni (razdvaja ih, naravno, još jedan ubistveni odsviraj-me-ako-možeš solo), zatim na nju vejv atmosferu u „Can't Go Back“, kao i početne rifove „Jumpin' In“, koji su apsolutno u ZZ Top stilu (što se ne može reći i za ostatak kompozicije).

Satrijanijevo muziciranje na „Unstoppable Momentum“-u ukazuje da je on snimanju pristupio potpuno opušten, voljan da uz podršku pratećeg benda pruži maksimum uz istovremeno uživanje u procesu stvaranja, što je, možda, i posledica činjenice da od osnivanja Chickenfoot o finansijskoj strani karijere ne mora da brine. Malo je verovatno da će mu ovih jedanaest kompozicija obezbediti nekog novog poštovaoca, ali će, možda, podsetiti „zaboravne“ da ga se sete onda kada bi morali da ga se sete.

A tada ni devedeset i deveto mesto na nekoj listi gitarista neće biti nedostižno.