Nežni Dalibor: Slušanje muzike pomaže da matriks bude udobniji

Bend večeras nastupa na Hali Gali specijalu u klubu Dragstor, a tim povodom Marković poručuje: „Voleli bismo da doživimo potpuni trans i da izađemo odande mlađi bar 10 godina“.

Bend stvara više od decenije, kako sagledavate prethodni period, kako se bend i zvuk razvijao? Šta je ostalo isto?

Nije ostao kamen na kamenu. Menjao se zvuk, svesno, jer volimo da istražujemo, da idemo tamo gde se ne osećamo sigurno, da ne robujemo stilu, žanru, strahu da ne izgubimo publiku, ali čini mi se da je emocija uvek ostajala ista i ona je ta nit koja povezuje sve.

Imate novi EP, pod kojim uticajima i inspiracijama je nastajao?

Definitivno je pandemija opstavila traga, iako ne volim da je prepoznam kao eksplicitnu inspiraciju bilo gde. Sem nje, uvek prisutno konstantno preisiptivanje i procesuiranje podataka koje organizam upija sa svih strana. A da se sve uopšte ostvari, nije moglo bez našeg dragog producenta Uroša Milkića (Down There Studio) i izdavača Ivana Lončarevića (Pop Depresija i Kišobran).

Kako socijalno gledate na stvarnost, koliko je svakodnevica i egzistencija nešto što vam daje materjala za stvaranje tekstova i muzike?

Isključivo i crpimo materijal iz svakodnevice. U stvari, negde na sredini karijere smo probali da promovišemo nama bliske ideje iz naučne fantastike, odnosno distopije, ali nekako se u toj fazi nismo najbolje sporazumeli sa slušaocima, te smo se spontano vratili na teren gde se svi najbolje razumemo – naša vesela realnost. Ali opet sa idejom da se ne bavimo kratkorčnim, već nekim dugoročnijim patnjama. Ipak, s obzirom da je svakim danom sve veće ostvarenje distopije, možda se i taj srednji SF period ispostavi kao krajnje utemeljen u stvarnosti.

A da li je moguće uticati na ljude i promene muzikom? Koja je uloga umetnika i muzike u komunikaciji sa običnim čovekom, od razmene emocija i svetonadzora, pa na dalje?

Uticaj muzike na ljude da nešto promene? Propala priča. Muzika je danas stvar razonode i razbibrige, makar bila i krajnje ozbiljna, jer neko voli da se smeje pa gleda komediju, a neko voli da se plaši pa gleda horor. Tako je i sa muzičkim žanrovima.

Nemam utisak da će umetnost, odnosno, da budem precizniji, rok muzika ikada izazvati revoluciju čak ni u vrtiću, a kamoli nekom odraslom pojedincu promeniti mišljenje. Publika je uglavnom i mnogo pametnija od rok muzičara. Groteskno mi je kada neko misli da je pozvan da podučava pametnije od sebe samo zato što se našao na bini sa instrumentom i mikrofonom. Sa bine možeš samo da podeliš iskustvo. Bitno je emitovanje i deljenje emocije. Koncerti više služe ljudima da se izmeste, makar na kratko, da zaborave na trenutak na sopstvenu i kolektivnu nemoć, da se osete kao deo neke zajednice, da se uvere da ta zajednica uopšte postoji, da ispuste iz sebe malo stresa i da se onda sutra orni vrate u svoja matriks. A svakodnevno slušanje muzike pomaže da taj matriks bude malo udobniji.

Vaši tekstovi nose kritički i filozofski element, mogu se čitati kao poezija… kako stvarate, na šta se reflektujete dok pišete?

Teško mi je i pomalo neprirodno opisivati i tumačiti sopstvene stihove. Trudim se samo, koliko god bili nekad i krajnje konkretni, da ostave prostora da svako ugradi nešto svoje, da ih shvati na svoj način.

A kako nastaje zvuk, koji je isto obojen paletom emocija, kako komponujete pesme?

Najdraže su i emotivno najnabijenije one pesme koje nastanu na samim probama, kroz improvizaciju. Naravno, nekad neko donese neki element na koji se onda svi nadovežu, i to verovatno ne onako kako je autoru tog elementa bila ideja, i to su oni najbolji momenti.

Najavite vaš nastup na Hali Galiju, šta očekujete od te večeri, šta biste voleli da doživite, i vi i publika?

Voleli bismo da doživimo potpuni trans i da izađemo odande mlađi bar 10 godina, ali bićemo zadovoljni i time da budemo deo tog velikog događaja koji značajno doprinosi životu scene i njenom konstantnom osvežavanju i podmlađivanju.