Ni sporta ni krvi, već samo pop

 Retko ko je od devojaka tada mogao da pretpostavi da će rodonačelnici novog muzičkog žanra uskoro upasti u duboku senku ovo dvoje svoje „dece“, ali ako Suede mogu ikoga za takav rasplet da okrive onda je to pevač Bret Anderson: epizoda u kojoj on nag urla sa prozora svog luksuznog stana kako je „upravo konzumirao najbolju drogu u Londonu“ jasno demonstrira šta je osnovni uzrok sunovrata grupe, čiji je debitanski album 1993. oborio sve rekorde u brzini prodaje.

Andersonova ljubav prema kreku i heroinu dovela je do brojnih razmirica u bendu, a prvi je živce izgubio gitarista i koautor prvih hitova Bernard Batler, koji je pevača optužio da presporo radi, da je „nikakav muzičar“ i da ga pokreće žeđ za slavom, pa su ga gitare jedno jutro sačekale na ulici ispred studija gde je bend snimao drugi album („You're a fucking cunt!“ – poslednje su reči koje je uputio Bretu, kaže još jedna gradska legenda). U vreme izlaska „Dog Man Star“ (krajem 1994.) Blur, Oasis i Pulp počinju da dominiraju muzičkom scenom, a Anderson se od britpop zvuka postepeno udaljava, komponujući bučnije i agresivnije pesme (pomalo po ugledu na svoje heroje Sex Pistols), ali i seksepilnije i glamuroznije (pomalo u stilu svog „mentora“ Dejvida Bouvija). Treći album „Coming Up“ (1996) uspeo je da objedini te na prvi pogled suprotstavljene koncepte, donoseći grupi veliki komercijalni uspeh, ali i titulu „najbolji britanski pank, rokenrol, seks-pop-glem bend“ koju su mu jednoglasno dodelili muzički novinari.

Ovaj (neočekivan) uspeh je, u neku ruku, bio i koban za Suede, jer je neprekidno intoksinirani Anderson počeo da umišlja da je genije, a kako mu je moć rasuđivanja slabila tako su mu i stihovi bili sve banalniji, pa mu je ubrzo prilepljena i etiketa „mouse – house“ poete, koja ga je – kako je nedavno priznao- prilično nervirala. „Head Music“ iz 1999. potvrdio je da su i on i bend na silaznoj putanji, a potpuni fijasko albuma „A New Morning“ iz 2002. doveo je do jedinog logičnog ishoda – Suede su godinu dana kasnije prestali da postoje. Kada se danas u intervjuima osvrće na taj period, četrdesetšestogodišnji Anderson priznaje da je bio opsednut krekom, ali i tvrdi da je problem zavisnosti uspeo da prevaziđe i da je sada opsednut jedino svojom porodicom. Naravno, i karijerom ponovo okupljenog benda, koji je pre tri godine počeo da nastupa na letnjim festivalima i da u zimskim mesecima radi i na novim muzičkim idejama. Iako baš nisu bili sigurni da li žele ponovo da uđu u studio ili da – kao i mnogi drugi „povratnički“ bendovi – samo nastave da eksploatišu nostalgiju publike, Suede su ipak snimili par kompozicija, a nakon što im se „desila“ „Barriers“ pala je odluka o objavljivanju albuma.

„Popravni“ album sadrži deset kompozicija, koje su – pomalo neuobičajeno – podeljene u dve celine. Prvih šest su bučnije i dinamičnije pop-rok pesme, dok su poslednje četiri manje-više klasične romantične balade. „Barrires“ i „Snowblind“ reprezenti su zvuka energičnije celine, dok emocionalna „Sometimes I Feel I'll Float Away“ i melodramatična „Always“ obeležavaju sporiji deo albuma koji – u suštini – donosi klasičan Suede gitarski zvuk, uobličen i promovisan prvim albumima grupe. Anderson je i priznao da se bend trudio da pesmama stvori atmosferu koja bi asocirala na „Dog Man Star“ i „Coming Up“ i to im je u velikoj meri i pošlo za rukom, zahvaljujući i produkciji Eda Bulera koji je potpisao i ta dva albuma. Tehnika i metode rada u studiju su, naravno, u međuvremenu napredovali, pa pesme na „Bloodsports“ zvuče raskošnije i „ispoliranije“ u odnosu na one iz devedesetih, ali i sada njima dominira karakterističan (neki bi rekli iritantan) Andersonov vokal koji je neprestano u prvom planu, zasenjujući sve te dobro upakovane gitare, klavire, gudače i programirane sintisajzere.

Potenciranje vokala u završnom miksu ukazuje i da rehabilitovani pevač sebe vidi kao ključnog čoveka benda, iako su ovog puta svi muzičari ravnopravno učestvovali u procesu komponovanja i izbora pesama. Andersonu se, međutim, moraju uputiti pohvale što se – za razliku od devedesetih – sada više trudio oko lirike, koja je zrelija i smislenija nego pre, mada se i najupečatljiviji stihovi „Like a cause without a martyr, Like an effigy of balsa, Like a hairline crack in a radiator, Leaking life“ (iz „It Starts And Ends With You“) ili „Aniseed kisses and lipstick traces, lemonade sipped in Belgian rooms, couldn't replace the graceful notions, that clung to me when I clung to you“ („Barierrs“) u najboljem slučaju mogu nazvati tek prozaičnim. Ali, i to je znatan napredak u odnosu na period pre pauze i doprinosi povoljnom (opštem) utisku koji album nakon isteka četrdesetog minuta ostavlja na slušaoca.

U mane „Bloodsports“ svakako spadaju odsustvo ozbiljnijih pokušaja da se estetika benda nakon deset godina bar malo redefiniše („What Are You Not Telling Me?“ stidljivo koketira sa ambijentalnom muzikom i to je sve), zatim predvidivost razrešenja većine muzičkih tema i, konačno, prilično hladna, na momente i potpuno neemotivna Bretova interpretacija. Bend je, verovatno, želeo da album zvuči baš ovako kako i zvuči, ali prisustvo produkcijskih nesavršenosti ili „nelogičnih“ ritmičko-melodijskih promena bi doprinelo da sve izgleda spontanije i nekako manje sterilno.

Ali Suede su se vratili i to je jedino što je važno u ovom trenutku. Pitate se zašto? Pa, Blur su ponovo na okupu i rade na novim pesmama, a i braća Galager su viđena u onom istom klubu na Oksford Stritu. Zar zaista mislite da će oni sedeti skrštenih ruku i gledati kako Anderson ubira plodove nostalgije za britpopom? „Sorry girls, no Suede!“

Ocena: 7/10