Nikola Čuturilo: Globalni kapitalizam, baš kao i fašizam, treba poslušne moderne robove

Tim povodom, o albumu koji u sebi nosi oštar kritički, emotivni i umetnički naboj i rok zvuk, Čuturilo govori za Danas, odbijajući da veruje da zaista živimo „kraj istorije“ i „dan posle apokalipse“.

Koja „priča“ stoji iza naziva albuma „Priče iz depoa“?

– „Priče iz depoa“ kao naslov albuma se nametnuo krajnje spontano i nije imao alternativu. Moj atelje se zove Art depo studio i nalazi se u neposrednoj blizini starog izgorelog depoa. Sve pesme su nastale tu, u prostoru koji je moj rudnik, moje sklonište i oaza. Depo je spavaonica tramvaja ali i snova, nadanja i stradanja… Ja sam svoj depo probudio, otvorio i poklonio svakom ko zna da prepozna…

Album otvara pesma „Ne“, koja deluje angažovano, kritički nastrojeno, govori o životu, kao i ceo album. Kojim ste se društvenim spoznajama rukovodili stvarajući pesmu?

– „Ne“ je pesma sa malo reči o suštini ljudskog života onako kako ga ja vidim i osećam. Ona je oda životu dostojnog čoveka koji je sve dok diše spreman da izađe đavolu na crtu i porazi ga. Živimo u vremenu bujice nečasnih izazova i nema tu mnogo izbora. Ili ćeš da sagneš glavu i zažmuriš na sve ili ćeš reći „Ne“.

Takođe, pesma „Slušaj me, sine“ nosi neverovatno jaku i iskrenu emociju. Kako ste nju stvorili?

– Nju sam godinama nosio u sebi i na njoj sam najduže radio. Iskreno, i sada kada više nije samo moja zna da me razbije u paramparčad. U njoj se ljubav, ponos i nada prepliću sa generacijskim porazom i svakodnevnom strepnjom – kakav svet ostavljamo našoj deci…

I, naravno, tu je i pesma „Lice ulice“, koja govori o sudbinama beskućnika, te me je tematski podsetila na pesmu koju je krajem osamdesetih otpevao Fil Kolins, čuvena – „Another Day in Paradise“, pa me zanima da li je svet zaista toliko nepromenljiv da nas posle toliko decenija muče isti problemi i socijalne nepravde, kako to da ne možemo da pomognemo najugroženima iako sistemski imamo mogućnosti?

– Uz loše promešane karte i malo nesrećnih okolnosti beskućnik već sutra mogu da postanem i ja. Globalni kapitalizam, baš kao i fašizam, treba radno sposobne, do grla zadužene i pre svega poslušne i samozagledane, moderne robove. Nema tu puno prostora za bilo koje pitanje duše, naročito one ranjene. Nisam optimista i nažalost jedinu nadu vidim u nesebičnom angažmanu nekih retkih grupacija i dobrih samarićana…

Kad smo kod nepravde, ovih dana su umetnici, reditelji, glumci, muzičari i kulturni radnici dizali glas protiv društvenih nepravdi – od ekoloških pa nadalje i bili napadani od ljudi na vlasti zbog toga. Kako gledate na to?

– Možeš da zatvoriš sve slavine i da zatrpaš sve bunare. Možeš da isušiš sve reke i digneš tavanicu ispod neba… DŽaba, voda će uvek naći svoj put. Tragično je da mi danas trošimo živote u ovakvom mentalnom okruženju.

Zvuk na albumu asocira na klasičan rokenrol i bluz, pa mi deluje, naravno uz sjajne tekstove, da bunt i kritika koja ide uz ovu vrstu muzike i dalje tinja. Ipak, nekada je rokenrol mnogo jače odzvanjao u društvu. Šta je dovelo do toga da žanr koji je nekada rušio uštogljene sisteme vrednosti bude gotovo nečujan u ovom periodu gde je jedini sistem vrednosti laka zabava i „zavadi pa vladaj“?

– U suštini značenja pojma nazvanog „kreativna industrija“ su svi odgovori na vaše pitanje.

Kako vidite današnje vreme i zašto više ne postoji taj „žestoki“ vid pobune?

– Pre dvadeset i pet godina objavljen je moj album „ID“, na kome se nalazi pesma „Poslednji dinosaurusi“, u kojoj su stihovi: „Pobuna kasni i neće je ni biti, jer niko nema dušu i ne oseća ništa“. Možda zaista živimo „kraj istorije“ i „dan posle apokalipse“. Ne želim da verujem u to!

Za kraj, u skladu sa praznicima, koje biste promene poželeli da vidite kod nas i u svetu?

– Razum, solidarnost, nadu i ljubav!