Štefan Brigeš, alijas Stiv Bag, alijas Traffic Signs, nikada nije pohađao „Staatliches Bauhaus“, niti se studiozno bavio arhitekturom i industrijskim dizajnom. Ipak, stil koji je promovisala proslavljena „kuća konstrukcije“ iz Vajmara i Desaua uticao je na nemačkog di-džeja više nego bilo koji podžanr elektronike. Valter Gropijus, Paul Kle, Vasilij Kandinski, Avgust Černigoj, pa čak i ruski konstruktivista Naum Gabo je, po rečima našeg sagovornika, art reziduum „za večnost“ i neprevaziđena inspiracija i u 21. veku, u domenu grafičkog dizajna, tipografije…
Di džej je i sam „dizajniran“ minimalistički, što je veoma sinhrono žanrovskim konvencijama koje putem svoje muzike prezentuje. Kroz di džej, međutim, Stiv Bag ekstatično ostvaruje tehno komunikaciju sa masovnom publikom, razbijajući stereotip o „opskurnom“ statusu minimal tehno i tech-house muzike…
– Moram priznati da još uvek najviše volim male i žanrovski specijalizovane noćne klubove i diskoteke. Mnogima je to neobično, jer se očekuje od di džeja da se maksimalno komercijalizuje, onda kada ostvari veće diskografske tiraže, proslavi se, mazne rezidenture u velikim klubovima i postane jak lik u muzičkoj štampi. Ma, sve je to stereotipija koja, sve i da je verodostojna, mora da podrazumeva princip izuzetka – kaže za Danas Stiv Bag.
Bilo koji di-džej ruki najpre startuje u manjim gradskim klubovima, pa onda dođe do komercijalnih žurki velikog formata, na Ibici. Da li je u vašem slučaju bilo suprotno?
– Jeste. U rodnom Bremenu, potom i u Hamburgu, nastupao sam po manjim klubovima, ali mali angažmani u mom slučaju nisu trajali čitavu večnost. Dosta brzo dobio sam ponudu da gostujem na Ibici i predstavim se masovnom publici, koja, međutim, od samog početka nije bila ravnodušna prema mojim nastupima. Vidite, prvi snimak objavio sam 1993. godine, uz tehničku podršku Tobijasa Lampea. Moji prvi nastupi bili su veoma, pročišćeni u muzičkom smislu, bazirali su se na minimal tehno zvuku. I zaista, jedno vreme bio sam tehno elitista, ako bih tako mogao da kažem. Debi album „Volksworld“ kao i kompilacija „Da Minimal Funk“ zaslužne su za reputaciju koju sam stekao. Na prelasku u novi milenijum, počeo sam intenzivnije da miksujem tehno i haus zvuk. Kasnije lajv miksture usledile su same od sebe…
I danas, najinventivniji autori miksuju elektro sa drugim žanrovima, poput inditronik Karibua i novog tjuna „Odessa“. Jeste li i vi ažurirali opremu?
– Da, ali to nikako ne znači da sam zafrljačio u đubre stare vinile sa originalnim muzičkim snimcima… Čak i pored laptopa koji koristim na nastupima, uvek spakujem i po nekoliko gramofonskih ploča, čisto da mi se nađu pri ruci…
Ponekad pravite lepo analogiju: poredite muziku koju producirate sa likovnim kolažima. Koliko je to verodostojno, u umetničkom smislu?
– Da, ali mnogo se nerviram, ako ne ispadne baš onako kako sam osmislio koncept seta. Perfekcionista sam, bitno mi je da su dinamički prelazi iz tjuna u tjun što manje primetni, u lajv setu, da ih uživo savršeno edituje. To su više neke zanatske karakteristike di džej veština. Uglavnom, najviše se razočaram kada mi set deluje nekako dosadno i kilavo. A na licu mesta, uživo pred publikom uvek dobijate odgovor. Reakcije publike sve govore.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
