Iza tamnih naočara i ispod crne kape, koje su sastavni deo imidža kultnog hrvatskog muzičara Neno Belana, krije se osoba koja na prvi pogled kao da nema pravi utisak o tome koliki je njegov značaj na jugoslovenskoj rokenrol sceni. Istovremeno ne krije ni ljutnju zbog toga što ne mora da strepi za svoju popularnost jer današnja muzička industrija stvara instant zvezde za jednokratnu upotrebu. Iako u radnoj biografiji ima dovoljno hitova da do kraja života praktično ne mora više ništa da napiše, tvrdi da se još nije umorio, ali da je singl po singl tempo kojim je odlučio da ide u ovom veku.
– Smatram da dva albuma u ovom veku nisu malo. Nisam se umorio, ali mislim da nemam potrebe da trpam i forsiram. Imam u planu još da pišem i trenutno radim i na nekim novim pesmama. Jedino što sada ubacujem u nižu brzinu i radim singl po singl, s tim što ću nastaviti da svaki taj singl bude na određenom stupnju kvaliteta ispod kojeg ne želim ići. Radije ću ići polako nego na brzinu, pa da se sklepa neka pesma koja ne liči ni na šta.
Danas to međutim nije praksa u muzičkoj industriji gde se od mladih zvezda traži da u što kraćem vremenu izbace što više pesama. Kakav je vaš stav o tome?
– Nema pravih novih zvezda. Vreme je sigurno kumovalo tome da ih je odgojilo pogrešno. Često sam razmišljao o tome i došao sam do zaključka da je kriza autorstva, a ne kriza izvođaštva. Dakle, ima muzičara, svi sviraju, pevaju prekrasno, ali nisu oni koji pišu dobre i kvalitetne nove pesme, koje će ostati za sva vremena. Toga je bilo puno 70-ih i 80-ih godina, a dokaz je da su mnoge od tih pesama preživele. Čak i nova generacija mladih sluša te stare pesme vrlo rado. A ove nove pesme su previše fabricirane. One su izvrsno umotane u najsjajniji mogući celofan, sve to nešto blješti, šljašti, sve je to šareno, onako primamljivo na prvi pogled. Ali, kada se zagrebe ispod površine vidi se da nema nekog dubljeg sadržaja. Sve te pesme kratko traju, budu instant hitovi koje mediji na silu izguraju van, ali brzo budu i zaboravljeni. Govorim o nekakvom procepu, mislim da je 70-ih i 80-ih bilo više kvalitetnih individua, autora, nego što je to danas.
A zašto je danas kriza autorstva?
– Jedan klinac sada brzo nauči svirati. Ako znaš svirati tri akorda možeš biti odličan gitarista, ali još nisi autor. Za sve je tu internet koji nudi i ovo i ono, ali ne možeš naučit pisat pesme, to se moraš roditi sa tim. I moraš biti odgojen. Moraš proživeti život. Danas je klincima sve dostupno i onda kao da nemaš tu nekekavu unutrašnju inspiraciju da bi nešto pobunjeničko iz sebe izbacio. Dana nema filtera. Endi Vorhol je bio vizionar kada je rekao da će svi imati pet minuta slave. Tako se i dododilo. Svi su svima dostupni i sve je svima dostupno. Dobra je strana što imaš priliku da se predstaviš, a loša je što svi sada imaju priliku da se predstave. I tako nastaje jedna obična gužva. Sada ja imam kompjuter kući i idem na internet jer hoću nekoga čut. A koga ću ja sada čut od njih milion novih? Dok bih ja svih milion preslušao potrošio bih ceo život. A pre je bio filter sam od sebe. Onaj ko bi stvarno došao u situaciju da uđe u studio, kojih je onda bilo samo nekoliko u celoj bivšoj državi, taj je već uspeo zato što je bio isfiltriran.
Da li ipak imate nekog favorita od mlađih muzičara?
– Nemam. Čak ih i slabo poznam jer kada smo mi počinjali u ono doba se na svakom koraku sviralo. Ja sam živeo u Splitu koji je bio koncipiran na mesne zajednice i svaka je imala kao nekakav dom, prostor gde se moglo svirati. Onda su bile i gitarijade na nivou države, u ovom gradu, pa u onom gradu… Imali smo priliku da se pokažemo širokoj publici i da nam ona pokaže da li smo dobri ili ne. A danas čujem informaciju da u Rijeci, gde trenutno živim, ima stotinak prijavljenih malih bendova. Znači ima ih, ali ja nikoga ne čujem nigde. A ustvari i nemam gde da ih čujem, kada nemaju gde da se pokažu, a mediji im ne dozvoljavaju da uđu. Mediji u sprezi sa menadžerima zovu samo po dogovoru ili oni sami stvaraju nove zvezde. I to na silu, po principu instant proizvoda kroz rijaliti šou programe. Sve je to napumpano. Muzički rijaliti su ustvari karaoke, ništa drugo? Sve ono što se događa u kafićima na karaokama, to se sada događa na nivou nacionalnih televizija. To je šteta za muziku. Mene ne zanima kako će neko pevati nečiju pesmu, već me zanima novi mladi autor sa svojim talentom, koji će se nametnuti sa nekom svojom idejom.
Da li znate da je singl „Vino noći“ već 1993. godine, odmah po objavljivanju, bio hit u Srbiji?
– Znam. Imao sam tu informaciju. Nikada nisam gubio kontakte sa svojim prijateljima, tako da mi je sve jasno i šta se događalo tada u Srbiji, ali i šta se događa. Mi umetnici smo prvi pretrpeli štetu zbog zbivanja sa početka 90-ih, a zadnji smo se vratili nazad. Pre nas su svi počeli, i sportaši igrati utakmice, i trgovci trgovati, a mi smo sve gledali kao ne smeš ovo ili ono? Ma, gluposti? Na kraju smo se zadnji vratili u igru, a prvi smo ispali. A sve to jer smo javne ličnosti, pa smo imali neki strah u stilu kao da te ne bi ocrnili u medijima. Srećom se sve to sada smirilo i stabiliziralo i evo već godinama sam u Beogradu redovan i rado viđen gost.
Grupa Đavoli u kojoj ste započeli karijeru imala je kratko okupljanje 1998. godine. Kolike su šanse da ponovo okupite stari bend?
– Nikakve. Nemam uopće više nameru okupiti stari bend i to iz više razloga. Prvi je bend Fiumens sa kojim radim već 13 godina u kontinuitetu i to sa istom postavkom. Sa njima odlično funkcioniram i imamo savršeno uigran repertoar. Tim koji pobeđuje ne treba menjati. Nema nikakvog smisla da sad ja okupljam neke ljude iz prošlosti, koji se uopće u nekoj krajnjoj liniji više ni ne bave muzikom, Ko zna na šta bi to u krajnjem slučaju i ličilo? To ima smisla samo za one koji se ne bave muzikom, pa se posle 15 godina okupe svi zajedno. Glupo je to raditi samo radi komercijalne dobiti. Pesme Đavola i dalje žive kroz moje svirke.
Najslađe pare od političara
Neno Belan je jedan od retkih muzičara koji je svirao na predizbornim skupovima praktično svih hrvatskih partija.
– Tako su me posle prve svirke na političkom skupu povezivali sa HDZ, a onda ih zeznem pa sledeći put sviram na promociji SDP, pa kod ljevih, pa desnih, pa srednje orjentisanih? Na kraju su odustali. Prava istina je da sam apolitičan i da nikada nisam bio član ni jedne stranke, niti ću biti. Udruženje muzičara je moja stranka. Meni su zgodne te promotivne akcije da zaradim novac. Odeš malo kod jednih, pa malo kod drugih i na kraju od svih prikupiš pare – kaže Neno Belan.
Osladilo mi se da radim kao di džej
Nekoliko godina posetioci pojedinih klubova u Hrvatskoj imali su priliku da vide Neno Belana u ulozi di džeja.
– To je bio jedan period od tri, četiri godine. Moj prijatelj je držao jedan popularan lokal u Opatiji i onda smo se mi često družili tamo. I jedno veče u lokalu on reče: „Probaj malo ti to puštat muziku“. Onda sam ja osmislio tu retro varijantu, probao jedno veče? Meni je to bilo zgodno i zabavno. Ustvari, to veče kada sam radio je postalo najpopularnije jer je bilo brdo ljudi koji su dolazili i super zezali. Onda se i meni osladilo pa sam puštao i po drugim lokalima. Na kraju me je nekako karijera sa bendom naterala da to napustim jer više nije bilo vremena i za tu varijantu.
Bir fest je lijep festival
Beogradska publika imaće priliku da Neno Belana najpre sluša 1. jula na koncertu u bašti SKC-a, a potom i na Bir festu u avgustu.
– Verujem da će obe svirke biti dobre. Jednom sam svirao na Bir festu pre tri, četiri godine. To je ono baš lijep festival. Dobro je što ljudi mogu da čuju više izvođača. Volim ponekad i sam da popijem malko dobrog piva tokom nastupa i da se opustim, ali i posle dobre svirke.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
