Novo, a potpuno staro

Ser Pol Makartni, u svojoj sedamdeset i prvoj, najbolji je primer za ilustraciju ove tvrdnje. Kao član Bitlsa, u periodu od 1963. do 1970, snimio je dvanaest zvaničnih ploča, a u poslednjih deset godina objavio je četiri studijska, dva koncertna, dva instrumentalna i dva elektronska albuma, od kojih jedan pod pseudonimom The Fireman. Uz to, odsvirao je preko 200 koncerata širom planete, a stigao je i da sa članovima Nirvane komponuje i izvede „Cut Me Some Slack“ na koncertu za pomoć nastradalima u uraganu Sendi. Ovakav učinak nema ni jedan mladi muzičar kome ser Pol može biti deda i u tom smislu se ne može reći ništa drugo sem – kapa dole, ali Makartni u prethodnih 26 godina nije imao ni jedan singl u prvih deset, što čoveku njegove reputacije mora da ostavlja gorak ukus u ustima.

Još veći problem leži u činjenici da se pesama iz prethodne decenije niko – uključujući verovatno i njihovog autora – danas ne seća, a uzrok tome su komponovanje i interpretacija po istom, decenijama nemenjanom šablonu i izbegavanje prilagođavanja pesama trenutnom životnom dobu: za razliku od Dilana ili Koena, Makartni nikada nije ni pokušao da izgradi novi, zreliji „unutrašnji glas“. Album obrada „Kisses on the Bottom“ (2012) nagoveštavao je ulazak u mirnije vode džez-popa, a i ime upravo izašlog albuma „New“ podstaklo je mnoge da pomisle kako je Pol konačno okrenuo tu famoznu novu stranu.

Međutim, jedino što je na „New“ novo jeste produkcija – za koju su zaslužni Mark Ronson (Ejmi Vajnhaus, Bruno Mars) i Pol Epvort (Adel, Si Lo Grin) – ali ni pažljivo „poliranje“ pesama nije uspelo da prikrije činjenicu da je reč o još jednom u dugačkom nizu klasičnih Makartnijevih solo albuma koji ničim ne može da posebno uzbudi slušaoca. Za par kompozicija – pre svih hipnotički pop „Appreciate“, zatim uvodni rok u Queen stilu „Save us“ i bitlsovske „Queenie eye“ i „New“ – može se reći da zaslužuju pažnju, a interesantnim numerama mogu se nazvati i akustične „On my way to work“ i „Early days“ koje – nasuprot imenu albuma – govore o starim vremenima: prva donosi Makartnijeva sećanja na dane pre slave, a druga evocira uspomene na Bitls početke. „Early days“, u stvari, jedina i zvuči kao pesma koju je komponovao i izveo čovek u sedamdesetim i stoga bi mogla da predstavlja putokaz za neke buduće pesme i buduće albume: muzičar takvog kalibra i biografije može da ispriča mnogo toga važnog umesto da – kao u numeri „Alligator“ – šalje besmislene poruke tipa „I need somebody who’s a sweet communicator, I can give my alligator to“.

I dok razmišlja kome da „uvali“ svog aligatora, Makartni će odsvirati još „oproštajnih“ koncerata na kojima će prisutni jedva čekati da završi sa obaveznim predjelom od novih pesama i servira im glavni Bitls obrok i desert od Wings poslastica. A to je i osnovni razlog zašto su albumi kao što je „New“ potpuno nepotrebni.

Ocena 5/10