Odlazak komarca iz garaže

„Rock Is Back!“ stajalo je na naslovnici, a iznad i ispod te rečenice su nešto sitnijim slovima bila ispisana imena „spasilaca“ rokenrola: The Strokes, The White Stripes, The Hives, The Vines. Ovim tzv. „The“ bendovima uskoro su pridodati Arctic Monkeys, Black Rebel Motorcycle Club (BRMC) i Yeah Yeah Yeahs, kao i veći broj izvođača (The Killers, Kings of Leon, Franz Ferdinand i dr.) čiji se zvuk nije mogao svrstati u postpank ili alt-rok kategorije, ali koji jesu surfovali na talasu uspeha prvopomenute „velike“ četvorke.

Deceniju kasnije očigledno je da je negde, nešto, u nekom trenutku „krenulo naopako“ i da se rok zvuk nije vratio na pozicije koje je zauzimao sedamdesetih ili osamdesetih, ali brojni kritičari koji danas nad time lamentiraju kao da zaboravljaju činjenicu da vreme teče i da nove generacije, odrasle u okruženju tehnologija do juče teško zamislivih, jedva da tangira gitarska muzika uz koju su se muvali njihovi matorci ili čak babe i dede. I mnogi od pomenutih bendova su to (svesno ili nesvesno) previđali, odbijajući da se bar donekle prilagode trendovima, što je na kraju i dovelo do toga da su – bez obzira na neosporan kvalitet – neki od njih (The White Stripes) prestali da postoje, dok su drugi (The Hives, The Vines) skrajnuti na margine muzičke scene. S druge strane, The Strokes i BRMC su i dalje vrlo aktivni (u martu su, u razmaku od sedam dana, objavili albume „Comedown Machine“ i „Specter at the Feast“), ali im kritika više nije naklonjena, jer njihove nove radove ocenjuje kao „beskrvne“, „pune zakrpa i već viđenih rešenja“, „hladne i neinspirativne“ i tek ponekad „zabavne i uzbudljive kao u najboljim danima“ – što, u velikoj meri, i odgovara istini.

Jedini bend, od svih pomenutih prvoboraca nove rok revolucije, koji se sve vreme „samo putem promene čuvao od promene“ jeste njujorški trio Yeah Yeah Yeahs (YYY), čiji se četvrti studijski album „Mosquito“ pojavio nepunih mesec dana nakon albuma bendova The Strokes i BRMC (neki ovo vide kao smišljeni pokušaj „dizanja drugog ustanka“, ali je reč samo o običnim koincidencijama). Osnovani 2000, YYY su karijeru počeli kao art-pank-rok bend, čija su prva dva EP-a („Yeah Yeah Yeahs“ iz 2001. i „Machine“ iz 2002.) donela bučan i neurotičan, minimalistički garažni rok, uzbudljiv i zavodljiv u isto vreme, čemu su znatno doprinele i seksepilne interpretacije pevačice Karen Orzolek. Bend u tom periodu nije pokazivao želju (ili nije imao mogućnosti) da se ozbiljnije bavi melodijama i strukturama pesama, pa su one zvučale nedovršeno, haotično i, svakako, veoma osvežavajuće, ali je već prvi zvanični album („Fever to Tell“ iz 2003.) pokazao da Orzolekova, gitarista Ziner i bubnjar Čejs „imaju žicu“ i za pop pesme (na razočaranje pank-rok fanova). Melodični singlovi „Pin“, „Maps“ i „Y Control“ predstavili su jedan sasvim drugačiji bend, čija estetika nije imala mnogo dodirnih tačaka sa onom prvobitnom, promovisanom pomenutim EP-ovima, dok su drugim albumom „Show Your Bones“ (2005) YYY napravili još jedan odmak od ranih radova, pridodajući svojoj soničnoj paleti i zvuke klavijatura, akustičnih gitara i sintisajzera.

Orzolekova i Ziner su u intervjuima isticali da bend ne želi da stalno prodaje istu priču, već da im je cilj da svakim novim albumom istražuju i nove muzičke pravce: „Stvar koju bi trebalo stalno imati na umu je da je glupo ponovo svirati ono što si jednom već svirao… Uvek smo razočarani kada nove pesme nekog benda zvuče kao B-strane ili ‘otpaci’ sa prethodnog albuma“. Ovakav stav je, bez dileme, za poštovanje, ali u nastojanjima da redefinišu i obogate svoj zvuk, YYY su se na trećem albumu „It’s Blitz!“ (2009) toliko udaljili od svojih korena, da su i vrlo im naklonjeni kritičari počeli da spočitavaju odsustvo mere u prilagođavanju trendovima i davanje (pre)velikog prostora elektronici, nazivajući pesme „čistim popom u kojem se tek ponekad mogu čuti i gitare“. U suštini, „It’s Blitz!“ je bio dobar album, ali potpuno očišćen od postpank i alt-rok uticaja, što je upućivalo na zaključak da su se YYY definitivno muzički preorijentisali, te da su „borbu za povratak rokenrola na tron“ prepustili drugima, koji još veruju da se ona može okončati povoljnim ishodom.

„Mosquito“ sa svojih jedanaest pesama u trajanju od skoro pedeset minuta samo potvrđuje prethodni zaključak, iako je posle punih deset godina na jednom YYY albumu moguće pronaći elemente zvuka koji su ovaj bend i izdvojili iz mora njemu sličnih. To se, pre svih, odnosi na bučnu i adrenalinsku pank-rokersku „Area 52“ (punu reminiscencija na Igija Popa i The Stooges), kao i naslovnu „Mosquito“ u kojoj Nik Ziner demonstrira zašto je posle izlaska debitantskog albuma proglašen za jednog od najinovativnijih mladih instrumentalista: njegova zujeća, cičeća, zavijajuća gitara tako uverljivo dočarava iritirajuće zvuke komarca, da na stihove Karen O ne stignete ni da obratite pažnju (što i nije loše, s obzirom na njihovu razočaravajuću infantilnost: „Mosquito sing, mosquito cry, Mosquito live, mosquito die, Mosquito land on your neck, Mosquito drink whatever’s left“). Pomenutim pesmama može se pridodati i prvi singl „Sacrilege“ koji, takođe, sadrži dosta elemenata rane YYY estetike, ali u kojem se negde na polovini, ničim izazvan, Orzolekovoj pridružuje gospel hor, pa se početni pank-soul zvuk momentalno razvodnjava, a atmosfera pesme približava Madoninoj „Like a Prayer“.

Ostalih osam numera su, uglavnom, na tragovima kompozicija sa prethodnika „It’s Blitz!“, što znači da njima dominiraju sintisajzeri i semplovi koji često potpuno prekrivaju stidljive i retke Zinerove rifove (tipičan primer: zvuk voza u pomalo sablasnoj „Subway“). U produkcijskom pogledu, albumu je teško naći bilo kakvu manu (što je zasluga Nika Lunea i Dejvida Siteka), ali ovaj plus u velikoj meri neutrališu minusi kao što su odsustvo smislenih tekstova, ponavljanje tema (i „Under The Earth“ i „Buried Alive“ se, recimo, bave životom posle smrti) i nekoherentnost melodija, koje podsećaju i na Igija, i na Siouxsie and the Banshees, i na LCD Soundsystem, i na Garbage, a veoma retko na Yeah Yeah Yeahs.

Članovima benda je to, očigledno, i bio primarni cilj, ali su posvećujući veliku pažnju formi (produkciji) skoro potpuno zapostavili suštinu, pa „Mosquito“ zvuči kao skup vrhunski ispoliranih pesama bez mnogo međusobnih dodirnih tačaka, koje uz to slušaocu ne prenose ama baš ni jednu poruku (sem da bi Karen volela da je vanzemaljac). Od pop pesama se, naravno, i ne očekuje ništa drugo sem da izazovu pozitivne vibracije, ali kako YYY insistiraju na tome da su artistički bend onda se odsustvo komunikacije mora smatrati ozbiljnim nedostatkom albuma.

A to, neminovno, vodi ka oceni koja se jedva može smatrati prelaznom.

Ocena: 6/10