Oklevanje, tu ispod duge

Reznor je danas, zahvaljujući svom talentu i odlučnosti, dobro situiran čovek koji se može pohvaliti i Oskarom za najbolju muziku (film „Social Network“ Dejvida Finčera), što je odličan rezultat za muzičara čiji turbulentan početak karijere i dugogodišnja zavisnost od alkohola i narkotika nisu nagoveštavali srećan rasplet.

Guru industrijskog roka (kako američki novinari vole da zovu Reznora) pažnju je privukao već prvim albumom „Pretty Hate Machine“ (1989) objavljenim pod imenom Nine Inch Nails (NIN) koje će postati simbol benda čiji je jedini stalni član bio i ostao samo on. Prvi singlovi „Head Like a Hole“ i „Sin“ su definisali muzičku matricu koju je novinar Rolingstona opisao rečima „industrijski glasna buka uokvirena popom“ i „iscrpljujuća, ali zarazna muzika“, a turneja koja je usledila Reznoru je obezbedila dovoljno novca da ispuni sebi želju i za potrebe snimanja drugog albuma iznajmi kuću u kojoj je Čarls Menson likvidirao Šeron Tejt. Ova i druge kontroverze koje su pratile izlazak „The Downward Spiral“ su, bez sumnje, pospešile njegovu prodaju (preko 5 miliona kopija), ali su brutalni električni hardkor i mračni ambijentalni rok – od tada prepoznatljivi Reznorovi zaštitni znaci – bili najzaslužniji za privlačenje mlađe publike koja se te 1994. još uvek interesovala za alternativnu muziku.

Kao jednu od važnih karakteristika NIN estetike kritičari su rano identifikovali i Reznorovu ekspresivnu liriku, koja je i na albumima „The Fragile“ (1999) i „With Teeth“ (2005) ilustrovala faze kroz koje je njen autor prolazio: od zlostavljanog i ogorčenog buntovnika, preko heroinskog i kokainskog zavisnika (2000. g. jedva je preživeo posledice overdoziranja), do čoveka „u najboljim godinama“ koji je teško izlazio na kraj sa depresijom i anksioznošću. „Jedno vreme sam verovao da se sa problemima mogu izboriti ako ih stavim u svoju muziku. Stajao sam, tako, ispred publike i vrištao iz petnih žila, pokušavajući da se oslobodim frustracija… Ali, to nije pomagalo, i alkohol i droga su me polako uzimali pod svoje“ seća se danas Reznor, koji se, nakon nekoliko bezuspešnih rehabilitacija, poroka oslobodio tek nedavno. Tome su najviše doprineli očinstvo i brak sa koleginicom Merikvin Mendig iz benda How to Destroy Angels, koji je Reznor osnovao nakon što je 2008. objavio da raspušta NIN i počinje rad na drugim projektima. Obzirom da je malo koga tada uspeo da ubedi da je zauvek digao ruke od b(r)enda koji mu toliko znači, nedavni izlazak „Hesitation Marks“ nije kritičare mnogo iznenadio, jer je bitne događaje u Reznorovom životu uvek pratio odgovarajući muzički dnevnik, a njih je u međuvremenu definitivno bilo.

Iako prvi utisci koje kompozicije na „Hesitation Marks“ ostavljaju ukazuju da se četrdesetosmogodišnji autor vratio formi promovisanoj prvim albumima grupe (a koja je, u muzičkom pogledu, oduvek bila zasnovana na ritmovima bliskim plesnim), pažljivo preslušavanje stihova otkriva staloženijeg, ali i rezigniranijeg Reznora („I am just a shadow of a shadow of a shadow“), koji sa Reznorom od pre dvadeset i više godina nema mnogo dodirnih tačaka. Verni fanovi su bili i prilično šokirani kada se 20. avgusta pojavio singl „Everything“, koji svojim pauer pop zvukom i banalnom lirikom „I am whole, I believe, I am whole, I am free, I am whole, I can see, Always here, Finally“ značajno odudara od svega što je Reznor ikada snimio. Najviše razočarani među njima su napravili animirani „spot“ u kojem njihov idol jaše jednoroga ispod duge raskošnih boja, ali i da je „Everything“ izostavljena to ne bi umanjilo utisak da se radi o najoptimističnijem NIN albumu do danas, uzevši u obzir, naravno, Reznorove standarde.

Ekipa studijskih muzičara koja je na albumu radila i ovog puta bila je nova, ali je značajnije doprinose zvučnih imena (Adrijan Belu iz King Crimsona, Lindzi Bakingam iz Fleetwood Maca) teško uočiti, što potvrđuje da je Reznor i ovoga puta čvrsto držao komandnu palicu, ne dozvoljavajući nikom da ozbiljnije utiče na njegovu viziju muzike koja se najpribližnije može opisati rečju elektronska. Tako uvodna „Copy of A“ svojim sintetičkim bitovima, programiranim sintisajzerima i karakterističnom atmosferom ukazuje da je estetika elektronskog dua The Knife Reznoru dobro poznata, dok je za mračni singl „Came Back Haunted“ teško reći da li je bliži Kraftwerk ili LCD Soundsystem zvuku. S druge strane, efekti i harmonije korišćeni u melanholičnoj klavirskoj baladi „Find My Way“ u sećanje prizivaju radove benda Portishead, dok psihodelični gruv „All Time Low“ donosi interesantnu kombinaciju „spiralnih“ gitarskih rifova i uzlazno-silaznih sintisajzerskih skala, ali i rime koje smo čuli stotinama puta („Hey, Everything is not okay, We lost too much along the way, The passengers are out today, It looks as though they are here to stay“).

Prvu (i bolju) polovinu albuma okončavaju klaustrofobični elektronski hip-hop „Disappointed“ i elektro-fank u Prinsovom stilu „Satellite“, dok pesme druge polovine odlikuje ili uspavljujuća atmosfera i Reznorov ravan glas („Various Methods of Escape“, „While I’m Still Here“) ili poigravanje sa dinamikom, zvučnim efektima i vokalom („In Two“, „Running“, „I Would For You“), pri čemu ni jedna od njih ne poseduje ništa izuzetno po čemu bi se mogla pamtiti. Nema sumnje da bi „..Marks“ bio bolji album bez nekih od njih, ali pitanje je da li postoji iko ko bi to smeo Reznoru da kaže u oči.

Tezi da je album trebalo da bude kraći u prilog ide i karakteristična interpretacija zbog koje se čini da Trent sve vreme peva jednu te istu melodiju, ali je – na radost fanova – uz izvesnu dozu životnog optimizma na „..Marks“-u prisutna i većina prepoznatljivih elemenata NIN estetike (tenzija, drama, klaustrofobija, otuđenost), što znači da Reznor veoma dobro zna šta se od njega očekuje, pa publici to i pruža.

Da li je to pošteno sa njegove strane, pitanje je o kojem bi fanovi, pre svih, trebalo da razmisle. A možda i Bob Ezrin.

Ocena: 6/10