Treba biti, u muzičkom smislu, adaptibilan savremenom trenutku, složio se u intervjuu za Danas Erlend Oje, lider dva veoma moderna sastava: norveškog indi eksponenta najfinijih akustičarskih i poetskih veština – Kings og Convenience, i aktuelne berlinske elektro pop frakcije pod nazivom The Whitest Boy Alive, sa kojom prvi put gostuje pred beogradskom publikom večeras, na Kalemegdanu, a u okviru festivala Refract, koji je ove godine veoma fleksibilnog vremenskog raspona, kada je festivalski program u pitanju.
Nekonvencionalnog izgleda, Oje je preterano tanan, disproporcionalno građen – kako se i sam izjadao kroz šalu, ponavljajući više puta- i izražajne komične gestikulacije, ali komponuje neke od najlepših pesama u savremenoj evropskoj muzici; činjenica sa kojom se morate složiti, ako preslušate bilo koje od njegovih prošlogodišnjih izdanja, među kojima je najzapaženiji bio album norveškog benda Kings of Convenience pod nazivom „Declaration of Dependence“.
– Sa prošlogodišnjim izdanjem postigli smo primetne uspehe, mislim da više ne slovimo za male opskurne autopoetične svirače iz neke zabiti u Norveškoj. Prvi bend koji smo u razgovoru pomenuli, dakle, Kings of Convenience, osnovali smo posle višegodišnjeg lutanja po različitim sastavima. Naš prvi bend zvao se Skog, svirali smo lokalno, a potom dobili ponude od etikete Kindercore.
Prepoznatljiva je vaša instrumentalna tehnika. Produkcija vam je, međutim, „lo-fi“. Da li je i taj efekat deo namere da se postigne nepretencioznost opskurnog indie nastupa, kao što nekad činiše Guided By Voices?
– Odlična komparacija. Mi smo dosta vremena provodili po malim londonskim klubovima. Zapravo, živeli smo jedno vreme u britanskoj prestonici i dosta slušali britansku, američku i kanadsku indi folk muziku. Verovatno sve to zajedno ima miksovane efekte na naše muziciranje, ali i pisanje pesama. Producirao nas je saradnik benda Koldplej, a sarađivali smo i sa Lesli Fajst. Ipak, mislim da smo prvu veliku popularnost i medijsku pažnju zadobili još 2004, zahvaljujući frekventnom emitovanju našeg singla „I’d Rather Dance With You“ na kanalu MTV. To baš diže rejting…
Da li u izvođačkom smislu izvesna produkciona „raspadnutost“ diskredituje profesionalnost nastupa?
– Zavisi kako se cela star posmatra. Ako je bend izvorno iz žanra lo-fi roka, izvođačka nesavršenost se podrazumeva, čak je i poželjna. Ali, tačno je da mnogi bendovi padnu na prvim preprekama – u pokušaju da zvuče namerno „neuvežbano“ i šarmantno, ispadnu samo neuvežbani. Zato u Kings of Convenience i preferiramo akustičnu interpretaciju, jer svirački manir pre dolazi do izražaja.
Od akustičnih instrumenata i glasovnog lirskog kolorita, prešli ste u elektroniku. Šta je uslovilo vašu novu žanrovsku orijentaciju?
– Zapravo, sve je počelo mojim preseljenjem u Berlin, što bi se reklo, društvo me je „iskvarilo“. Smatram da treba biti u toku sa savremenim umetničkim tendencijama. Tako sam svoj solo album „Unrest“ snimio u desetak različitih gradova, a sarađivao sam sa mnogim autorima iz elektro produkcije, kao što su Šnajder TM, Morgan Gajst … A inače nastupam i kao di džej, pri tom pevajući uz matrice i vinile koje prezentujem na setovima.
Da li je i vaš najnoviji sastav The Whitest Boy Alive na tragu pomenutih umetničkih impulsa?
– Definitivno. Sve više se okrećem ka elektronskoj produkciji. Ne znam, verovatno dolazi do zasićenja kada se muzičar sa kreativnim potencijalima stalno „zadržava“ u istom izvođačkom obrascu.
Jeste li svesni činjenice da to predstavlja razočaranje za fanove koji isključivo vole muziku Kings of Convenience?
– To je rizik koju muzičar mora da preuzme. The Whitest Boy Alive jeste elekto sastav, ali u kojem i pevam, i sviram gitaru. Redovno sam na turnejama sa oba benda, naizmenično. Tako da svako može da bira u kakvom izdanju želi da sluša moju muziku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
