Osećam se pa-ra-nor-mal-no!!!

Ponekad je potrebno da prođe vreme. Ovo je, kao, razlog zbog kojeg ovaj tekst, o istoimenom prvencu superbenda Škrtice, izlazi sa nekoliko meseci zakašnjenja u odnosu na njegovo pojavljivanje. U stvarnosti, zaista je teško pisati o Zoranu Kostiću Canetu. Govoriti o herojima-savremenicima svoje sadašnjice u toliko mnogo najličnijih životnih momenata, može da se pretvori u otužnu sentimentalnu povorku intimnih ispovesti. Osim toga, distancirati se od Canetovog mitskog matičnog benda Partibrejkers i slušati ga nekim novim sluhom u jednoj potpuno različitoj i štaviše neočekivanoj konstelaciji mlađih kolaboranata – iziskuje stvarno natčovečanski napor. A ja nisam supermen. Zato se ovoliko čekalo.

Škrtice (Zoran Kostić Cane – vokal, tekstovi/Partibrejkers, Boris Mladenović – gitara/Jarboli, Vladimir Kolarić – gitara/Veliki Prezir, Boško Mijušković – bas i Danilo Luković – bubnjevi/Straight Mickey and the Boyz) sam prvi put videla i čula na Exitu 2015. I bila zbunjena, očarana. Vazduh je nakon njihovog izlaska na Main Stage bio lepljiv i gust kao nafta i uvlačio vas je u neki svoj vir, levak drugačije stvarnosti, rog rajskog obilja… onako kako se to dešava samo u naučnofantastičnom stripu. Mislim da nikad pre, a ni posle toga, nisam pred nekom domaćom grupom uživo osetila toliko opipljiv postotak psihodeličnog garažnog rocka u svakom kubnom milimetru svojih čula.

Sjajan bend, veličanstveni Canetov glas, gitare koje prašte i zavijaju, proročanska poezija na pogonu bubnjeva i basa. Ako ste ikada želeli da propadnete u neki nebeski ponor spokojstva, koji međutim vodi uvis i nosi vas mlaznim letećim ćilimima negde na sigurno, pa vas onako usput i obdari izvesnim, sasvim novim specijalnim moćima, onda mislim da je taj nastup Škrtica bio onaj trenutak kada nekako od srca poverujete da bi sve ovo mogla biti sušta istina. Stvarno lekovito iskustvo.

I baš eto, iz tih razloga, osećate samo strahopoštovanje i izvesnu nelagodu, kada konačno stavite ovu ploču u proždirući otvor CD plejera. Toliko smo toga zajedno svi prošli sa ovim glasom, zar ne? On nas je podizao iz samih podnožja našeg bića i vraćao dostojanstvo u nekim sada već bivšim, a da li i zaista bivšim i skroz okončanim vremenima? Sada, kada se napolju predoseća nešto skoro pa nalik trijumfalnoj revoluciji, album „Škrtice“ udara vas dozom kuraži snažnijom od straha i jednom dirljivo pobedonosnom verom otvoreno se suprotstavlja omlitavelosti vaše volje. A vi se gotovo pa bojite ovog suočavanja sa samim sobom, sa onim sobom od nekad i ovim danas („Kakav si bio/Kakav si sad/Odgovor ti mi daj …

Čekamo na dobro/ Zlo se nudi“, „Vreme“). Čim, međutim, krenu one besne rime: „Ostaci mladosti, ostaci svetla/U ovome mraku šta nas još čeka“, u tom opominjućem manifestu uvodne pesme „Vreme“, do kraja se već osećate naelektrisano i zajedno sa bendom urlate: „Vreme, sve nas menja!“, a da to i ne primetite. Nervoza Canetova dok vam baca u lice ono: „Zaborava nema, treba da se pamti/Pažljivo sa tim što u tebi plamti … Nešto sam zaboravio/Da li ti znaš šta mi treba?“ u „Zaborava nema“, pa zatim mračno opijajuća „Kulise“ sa svakodnevnom horor-scenom da se sa njom konačno smelo sučelimo: „Tu je bio čovek, a sada ga nema/Prijavljujem nestanak čoveka“ – jezivo, složićete se, a tako nam u ovom času dobro poznato. I sjajna brza vožnja benda u „Hit“ („I uvek je tako/Kada nisi svako/Kada razloga imaš/Da postojiš pred svima/U ovome svetu uplašenih ljudi … Slobodo, ne daj me nikom!“).

I mnogo halucinantne aure i nekakvog magičnog Orijenta u „Horizontima“, šapat za glavnim glasom skoro pa a la The Doors u „Riders on the Storm“, da bi se odmah zatim stvar otrgla kontroli i na jedan ‘grunge’ način kriknula: „Stvarnost skida sjaj!“. Sledeća, „Paranormalno“, iz nekog razloga budi asocijaciju na duh Čarlsa Bukovskog („Nevidljiv sam a vidim sve/Ako si nevidljiv, vidi me“), a da to nije dovoljno potrudiće se „Moja ljubav je teška“, koju stvarno kao da je doslovce pisao stari Čak Buk lično, toliko erotičnu, vruću, meljuću i sexy, da smo takvo nešto gotovo zaboravili da uopšte postoji u najnovijim vremenima, uključujući tu i svršetak dostojan onog legendarnog starta za „20th Century Boy“ T. Rexa! I još „Mudrolije“ pune gromkog podsticanja onih još preostalih atoma slobode u našim izmučenim dušama i telima, svojim opojnim plemenskim vajbom. I ponovo britki rock’n’roll vapaj u „Vazduha“, sa svim onim nadrealnim zavijanjem i režanjem i nezaboravnim rimama: „Kusur život sprema/Gde si kada te nema(m)“.

I konačno, omamljujuća završna „Tik-Tak“ sa svojim pitanjima: „Da li brineš za budućnost svoju? … Šta si uradio slobodi svojoj?“, te onim zlokobnim odbrojavanjem vremena koje iščezava kroz naše peščane prste. Baš onog vremena za akciju napolju. Jer: „Osećam se pa-ra-nor-mal-no!“, peva vam Cane. Priključite mu se i izađite iz svoje izanđale ‘normalnosti’ dok još nije kasno, ne biste li se spasli. Revelacija, epifanija, definitivni ‘soundtrack’ pobune, junačka pesmarica, čist hipnotišući punk trećeg milenijuma. Odvrni do daske i pažljivo slušaj da bi živeo!