Oslanjam se samo na svoj trombon

 Za njega se svojevremeno govorilo da je ključna ličnost beogradske „hc/crossover“ scene, a to je svakako i bio sa mnogobrojnim rege projektima, eksperimentima, promenama za koje kaže da su bile logičan put njegovog odrastanja i muzičkog stasavanja, mada i često uslovljene stvarima na koje nije mogao da utiče.

– Promene te vrste, međutim, često su uslovljene i na njih ne možete da utičete. Uvek je tako kada sarađujete sa mnogo ljudi. Svako od njih ima svoj život i vuče na svoju stranu. Tako je bilo i sa Ajsbrnom. Relativno dugo smo bili na sceni, menjale su se postave, jer su se ljudi odlučivali za izlazak iz muzike, za prelazak na druge poslove – priča Nemanja Kojić Kojot.

Jeste li vi nekad imali takvu dilemu?

– Ne. I to zato što stvarno ne znam šta bih drugo radio. Ne mogu reći da imam školu za nešto drugo ili da imam još jednu profesiju u rukavu. Jedino što znam da radim je muzika i samo takav život mi je prihvatljiv.

Da li je život muzičara lakši kada je solo ili u grupi?

– Verovatno u grupi, jer tada mnoge obaveze delite. Ovako, zavisite samo do sebe, a uz to često ste usamljeni, pogotovo kada putujete, kada ste na aerodromu, kada dolazite na neko gostovanje. Zapravo, imam ja jednog vernog saputnika. To je moj trombon, trenutno se samo na njega oslanjam.

Kada se izgovori vaše ime, pre ujeda ili posle obavezno ide „član nekadašnje grupe Ajsbrn“, iako ste već nekoliko godina Hornsman Kojot. Da li vam to smeta?

– Ja volim da pričam o periodu dok sam svirao sa Ajsbrnom i na njega sam veoma ponosan. Grupa je bila veoma popularna, slušali su nas i ljudi koji naginju ka popu i mekšim zvucima. Ja to objašnjavam našim mnogobrojnim besplatnim koncertima i nastupima gde je mogao da nas čuje veliki broj ljudi. Između ostalog smatram da smo i tako stekli brojne fanove. Ali sada je ipak nešto drugo, ja sam nešto drugo. To sa Hornsmen Kojotom je zaživelo više u inostranstvu, nego kod nas. U stvari, mnogo više. Pod tim imenom sam u Londonu snimio solo album i često nastupam u Poljskoj, gde je rege muzika izuzetno popularna. U Poljskoj imam i izdavača. Često putujem uglavnom po Evropi, mada nedavno sam bio u Etiopiji. Održao sam nekoliko malih koncerata u klubu „Harlem džez“ u Adis Abebi. Bilo je to neponovljivo iskustvo.

Hoćete li konačno za domaće tržište da objavite album?

– Na tu temu sam u poslednje vreme često menjao mišljenje. Da, najavio sam album za februar, ali još nije izašao. Jednostavno, ne želim da idem od kancelarije do kancelarije i da molim da mi izdaju materijal. Na tim funkcijama su uglavnom ljudi koji ne znaju ništa o tome šta ja radim i kako sviram. Oni samo na osnovu imena procenjuju. Ne želim da se na taj način trošim, da objašnjavam, ubeđujem. Odlučio sam da izdam album onog trenutka kada se izdavač sam javi i poželi to da uradi.

Koliko vas je tako izričit stav do sada koštao u karijeri?

– Ne znam koliko, ali sigurno je da jeste. Nisam osoba koja će da juri za parama po svaku cenu i da radi bilo šta. Za neke stvari za koje znam da sam u pravu jednostavno ne mogu da pravim ustupke. Moj pokojni otac mi je uvek govorio „Nemanja, slušaj samo sebe“. I ja se trudim da to i radim.

Saradnja s Kandom, Kodžom i Nebojšom

Kanda, Kodža i Nebojša i Hornsmen Kojot u ovog godini udružili su snage. Imali su nekoliko zajedničkih nastupa u Beogradu, Banjaluci i Sarajevu, a kako zvuče zajedno mogli smo da čujemo na koncertu KKN u Domu omladine 8. aprila. „Do saradnje je došlo tako što se Kojot posle mnogo godina pojavio na našem koncertu na Akademiji, jer je bio inspirisan našim novim albumima koje je neposredno pre toga preslušao. Ta saradnja je spontana, već je bilo nekoliko neplaniranih koncerata, on mnogo putuje, mi dosta radimo – videćemo šta će dalje biti“, objasnio je nedavno Vlada iz grupe Kanda Kodža i Nebojša.