Otmeni vihor

Već od starta koncerta naglašena je atmosfera čudesnosti. Gudači Sv. Đorđa stoje, njihovi odrazi u vodi (koja i doslovno okružuje malu platformu-podijum) čine ugođaj halucinantnim, a njihov uvodni Mocart (Divertimento u D-duru) je svež i radostan u sitnim pomicanjima ritma i punom tonu instrumenata, nošen daškom ispravnog pulsa koji obiluje životom.

Erićev „Cartoon“ je zato senzualan, mameći neprekidno čula da se probude i uključe, sav sazdan od ultimativnog treperenja, sustizanja odjeka koji kao da isijavaju elektriku, kako se već Gudači Sv. Đorđa poduhvataju ovog neverovatnog dela.

Premijera Sedlarovog dela „Za Kuma“ (za violinu solo i gudački orkestar) u prvi plan pak izvodi srčanog i prefinjenog solistu Miloša Petrovića koji svojim instrumentom zaista dira i obuzima svu vašu pažnju – prekrasna je ovo nova kompozicija kojoj ne smeta ni upadanje nota u vodu posvuda oko ljupko improvizovane scene pod povremenim naletima večernjeg vetrića (otkuda i naziv ove večeri „Muzika na vodi“ postaje šarmantno aktuelan na svaki način), slično Edinu Karamazovu onomad. Kada Petrović sa svojim matičnim ansamblom izvede u nastavku još i Krajzlerov Preludijum i Alegro (za solo violinu i gudački orkestar) sa ukusom i moćno, pouzdano znate da je prava zvezda apsolutno rođena! Završni Elgar (Serenada za gudače op. 20) zanosan je, sav od najdubljih osećanja i drhtavo strastven, da bi ta ozarena velelepnost još i narasla do vrhunaca ekstaze u Čajkovskom na bis. Pravi otmeni vihor od ansambla, bez greške.