Patroliranje zonom bezbednosti

Kao po pravilu, kada album izađe ispostavi se da je reč o još jednom pokušaju eksploatacije formule koja je grupi /izvođaču obezbedila popularnost (i koja nije nužno originalna), pa je potonji sudar sa surovom realnošću (čitaj: lošim kritikama) prilično bolan. Na sreću po muzičare, publika ne mari mnogo za kritičare i njihova pisanija. Njoj je dovoljno da prepozna nešto od „onoga“ zbog čega je baš tu muziku zavolela i album će se dobro proda(va)ti, pa se finansijski perpetuum mobile održava i onda kada bi po svim zakonima prirode (i društva) trebalo da stane i muzičare natera da se sledeći put više potrude. Hoćete konkretne primere? Evo najsvežijih – Coldplay i Snow Patrol.

Obe grupe su nastale sredinom devedesetih i pozicije koje su stekle su u velikoj meri rezultat neskrivenog preuzimanja „fora i fazona“ od velikih uzora – U2. Bonu i ekipi to nije smetalo, naprotiv, javno su hvalili „svoju decu“ i vodili ih kao predgrupe na turneje (Snow Patrol su odradili i ovu poslednju, megalomansku U2-360). U međuvremenu, oba benda su postala mejnstrim atrakcije (Coldplay, ipak, nešto veća) zahvaljujući, ruku na srce, i dobrim pesmama. Prve asocijacije na Snow Patrol i danas su „Chasing Cars“ i „Open Your Eyes“ sa najprodavanijeg britanskog albuma u 2006. „Eyes Open“, dok je teško i zamisliti koncert Coldplay-a bez, recimo, „Yellow“ i „In My Place“. E sad, kao najbolji polaznici U2 škole „Kako uspeti u rokenrol biznisu“, lideri Kris Martin i Geri Lajtbodi su bili svesni da nakon četiri (Coldplay), odnosno pet (Snow Patrol) stilski manje-više istih studijskih albuma moraju snimiti svoje „achtung babies“ kojima će dokazati da su spremni i da se odreknu dela identiteta zarad proširenja umetničkih horizonata (ako mislite da se ovo slučajno dešava baš na dvadesetogodišnjicu izlaska U2-ovog prelomnog šestog albuma onda ste u velikoj zabludi).

Slično Krisu Martinu koji je „Mylo Xyloto“ najavljivao kao konceptualni album (od toga, videli smo, nije bilo ništa) i Lajtbodi je mesecima pre izlaska „Fallen Empires“ izjavljivao da je „bend krenuo u potpuno novom pravcu“ i da se „nekim fanovima to neće svideti“, te da su „inspiraciju pronašli u tehno(!) muzici“ i albumima „Sound of Silver“ (LCD Soundsystem) i „The Suburbs“ (Arcade Fire). Na sajtu grupe je objavljeno i da će prateće vokale pevati američka folk pevačica Lizi i gospel hor L.A. Inner City Mass, da bend uveliko koristiti instrumente kao što su melodika, čelesta, melotron i klavikord, kao i da će aranžmane za gudački orkestar za osam pesama napisati Oven Palet lično. Svako ko je pročitao sve ovo, a poseduje sposobnost logičkog razmišljanja, mogao je da zaključi samo jedno: da je bend dezorijentisan i da nema pojma kako da dođe do zacrtanog, očigledno previsoko postavljenog cilja. To je i Lajtbodi neveselo priznao u jednom skorašnjem intervjuu kada je rekao da je patio od stvaralačke blokade koju je, kako reče, na kraju uspešno prevazišao, pa je „Fallen Empire“ (pogađate?) „najbolji album koji su do sada snimili“. E pa, neće biti!

„Empire“, činjenica je, otvaraju tri pesme koje svedoče da je bend imao nameru da napravi otklon od prethodnih albuma (to se posebno odnosi na sintisajzerima i električnim gitarama pokretanu simplmajndsovsku „I’ll Never Let Go“), ali se već četvrtom pesmom („This Isn’t Everything You Are“) Snow Patrol vraćaju onome po čemu su (postali) poznati i po čemu ćemo ih (izgleda) jedino i pamtiti – melanholično-sentimentalnim baladama. Niz ljig (ljubav i gubitak) pesama nastavljaju „The Garden Rules“ (u kojoj se Lajtbodi priseća prvog poljupca u komšijskoj bašti), „Lifening“ (gde saznajemo da mu je želja da neka od dve Irske ode na svetsko prvenstvo u fudbalu – srpski navijači će sigurno biti ganuti), „New York“ (koja je o voljenoj devojci sada s druge strane okeana – a nije moralo tako bit), „Those Distant Bells“ (posvećena dalekim zvonima koja se mogu čuti na vratima neke uklete kuće – očigledan uticaj serije „Walking Dead“) i „The President“ (sa ispovednim stihom koji objašnjava sve: „I’ve crushed to Earth, But I’ve fallen for so long that it was just relief“). Dakle, čim je Lajtbodi stao/pao na sigurno tlo, osetio je olakšanje i „inspiracija“ se vratila! Bezbednu zonu benda predstavljaju i naslovna „Fallen Empires“ i „In The End“, dve dinamičnije pesme na albumu, pri čemu je „In The End“ jedina u kojoj se može čuti i kakav-takav gitarski solo. Samo, obe imaju po jednu manu: u potpunosti zvuče kao U2 pesme.

Ako se pitate šta bi sa onim gromko najavljivanim horovima, ženskim vokalima, gudačima, melodikama, melotronima i klavikordima, ne brinite – tu su, u pozadini, uglavnom prigušeni i svedeni na najmanju meru, da ne bi odvratili slušaočevu pažnju od najjačeg aduta benda: zavodljivo-nežnog Lajtbodijevog vokala. Arcade Fire i LCD Soundsystem uticaje je skoro nemoguće uočiti, Liza je odradila odličan posao, a Paletovi aranžmani se mogu jasno čuti samo u završnih 30 sekundi „This Isn’t Everything You Are“.

Od najavljivanih promena i novih pravaca, dakle, nema ništa: „Fallen Empire“ je još jedan tipičan Snow Patrol album koji se od prethodnika razlikuje samo po nešto kompleksnijoj produkciji, što je jasan pokazatelj da su u proteklom periodu momci naučili još par studijskih trikova i ništa više od toga. No, album će se, svejedno, dobro prodavati, a naročito dobro dan nakon epizode u kojoj će genijalni Haus last minute dijagnozom pacijenta vratiti u život uz zvuke „Those Distant Bells“ u pozadini i stihove: „And it hurts every muscle, Just to walk back to the house!“ Stvarno, da se naježiš!

Ocena: 5/10