Pesnik kome dugujemo mnogo

Milanova egzistencijalno-socijalna poezija sastavljena je od ogromnog entuzijazma, emanacije životnosti, kontrole haosa, koja ne podnosi destrukciju, njegovo Ja besprekorno komunicira sa Ne-ja, sa socijalnim. Sposobnost vrhunskih pesnika gde spada i Milan i njihov najzahtevniji zadatak, da razotkrivajući sopstvo razotkrivaju i drugost, u dualizmu sopstva i mnoštva uspostaviti relaciju koja je reverzibilna i ključna, iziskuje za duh pesnika stanje opasne napetosti. Dok takvo razotkrivanje više ne trpi nikakve kompromise, ono je razarajuće po sopstvo autora koji je sav do krajnje iscrpljenosti bića jedino to što jeste i više nije u stanju da bude nešto drugo, jer zapravo nema kud ni da utekne. On se izražava kroz drugost, sintetišući Ja i Ne-ja u Mi, kroz odgovornost za mnoštvo i kroz asimilaciju bola mnoštva, zbog čega u ovom slučaju, pesniku dugujemo tako mnogo. Ne mogu da navedem nijedan sličan primer, niko nije pevao dok je bljuvao krv za druge, jer uglavnom pevanje je govor o sopstvu prema kome publika sama traži put za identifikaciju, ovde u obrnutom smeru, pesnik se identifikuje sa mnoštvom i ide prema njemu. Dok je za slušaoca svaki nastup oslobađajuće mesto, za autora je bolni grč. Milan je precizno vladao glasom iznutra i spolja, publikom, sobom, nije dozvolio da ga savlada ekstaza na sceni, uprkos odbrambenim mehanizmima, na koje je na kraju i imao prava, da bi mogao da asimiluje bol većine kojoj se je obraćao. Većina ga je u toj ličnoj i kolektivnoj tragediji izneverila u Beogradu dok je skandirala „Uhapsite ga“.

Energija otelotvorena u ljudima koji otvaraju svetove Ne-ja, očito može asimptomatski da odvede u smrt. Kod EKV-a nije reč o dekadenciji izazvanoj hedonizmom i prizemnim zadovoljstvima, oni su nestali zbog viška života u državi u kojoj je tolika životnost bila blasfemija na sumraku jedne kulture. Iako nisu uspeli da zaustave kulturološko propadanje zemlje za nas muzikom, sigurna sam da su imali snage da zaustave svoje nestajanje, da su mogli unapred da sagledaju posledice zaborava bića, čemu pesnici po pravilu naginju.

Napustila sam Beograd i Srbiju u jesen, u dobrovoljnom izgnanstvu zbog nemogućnosti komunikacije u malograđanskim relacijama, a prvo za čime sam posegla kao otklon je EKV. Sve smrti EKV-a desile su se u jesen. U svom Weltschmerzu osećam i njihov, svakodnevno postižem total Weltschmerza. Iako možda neće doći dan kada ćemo obući bele košulje i podići čaše, sve u Milanovom pevanju vrišti od toga da hoće. Ko ne oseća životnost EKV-a tražeći entropiju, razlog je taj što je destrukcija u oku posmatrača (kao u slučaju sa odvratnim pamfletom čiji glavni karakter je Margita).

Sudbina EKV-a oličena je u našoj neverici da ih više nema. Zbog granice u domišljanju nejasno je zašto nematerijalno koje pomera materijalnu zemlju može da nestane u volšebnim okolnostima, a to nas plaši i takvi nastavljamo da živimo s njima. Gde je savršenstvo komunikacije sa drugošću izraženije i jače, svaki stepen se prevazilazi i ide se dalje. Ljudi koji su ih poznavali govore da su članovi benda preživljavali lične depresije iz nemogućnosti celovite komunikacije među sobom. To je prilično nespokojstvo, ako se ima u vidu da su funkcionisali kao jedan subjekt, šta je ostalo nama koji nismo tako udruženi? Ostaje jedna prijatna utopija, da se neizrecivo ipak može izreći veoma harmonično. Tužna je činjenica da danas ne postoji nijedan bend u Srbiji koji ima tu snagu koja je postojala pre 30 godina i to jeste posledica nestanka bivše zemlje i njene kulture. Hvala ti Milane Mladenoviću, hvala EKV-u.

Hodam prema Suncu

Danas nam ne ostavlja trag

I višak života

Najavljuje kraj

Sa ljudima nikad celo

Zlatni krug izmiče nam