Foto: John RoemerDva kantautora, Peter Piek i Ivan Ščapec, Eine krenuli su na turneju po gradovima bivše austro-ugarske monarhije. Njih 30. maja put dovodi za Beograd, u klub Dim, gde će u prostoru na adresi Cetinjska 15. održati koncert.
Do sada su obišli Maribor, Zagreb, Koprivnicu, a posle Beograda 31. maja nastupaju u SKC-u u Kragujevcu; 1. juna u Novom Sadu u CK13; 02. juna u Klara i Rosa u Subotici. Slede: Segedin, Grac i Beč…
Putevi muzičara iz nemačke i hrvatske prvi put su se ukrstili pre desetak godina, fokus njihovog trenutnog interesovanja pao je na elektroniku, dok nas na koncertu očekuju mešavine akustike, sinteva i ritam mašina, isprepleteni njihovim androginim vokalima. Turnejom promovišu i nove muzičke momente – Eine EP „Podočnjaci“, a Peter videospot za singl „Loser“, a uoči beogradskog nastupa nemački umetnik i multiinstrumentalist Peter Piek, govori za Danas.
Za početak, spot za pesmu „Loser“ je strava, a glavni protagonisata – pingvin, je presladak. Kako je nastao i koja priča stoji iza spota?
– Volim pingvine, mislim, ko ih ne voli? Zaista su slatki, to su ptice koje plivaju, što je sjajno. Što se tiče nastanka – kada je rad u pitanju, često se dešava da zapravo nemam plan. Ideja je bila da sa pingvinom, igračkom koju imam kod kuće, napravim promotivni klip za svoje majice. Napravio sam klip od 10 sekundi i pomislio – hej, ovo je zapravo kul. Usledilo je još snimaka, razvila se priča i spot se u suštini dogodilo spontano…
Uveliko si sa Ivanom na turneji, ali pre nego što nam prenesete utiske, zanima me kako ste se vas dvojica upoznali i kako se rodila ideja za zajedničko putešestvije?
– Pre 10 godina bio sam na turneji sa jednim američkim kantautorom, svirali smo u Srbiji, a na istom događaju nastupao je i Ivan sa svojim bivšim bendom Vlasta Popić. Uživao sam u njegovom koncertu. Upoznali smo se i ostali u kontaktu sve ovo vreme. Okupljali se s vremena na vreme, svakih par godina… U nekom momentu, pomislio sam da bi bilo kul da napravimo turneju na ovim prostorima, jer volim ovaj kraj. Ima posebnu atmosferu. Razgovarao sam sa Ivanom, i evo nas ovde.
Kako su se vaša dva umetnička senzibiliteta „poklopila“?
– Dobro pitanje. Znam da se poklapaju, ali je to teško opisati. Da sam rođen ovde i da pevam na hrvatskom, osećam da bi verovatno radio muziku koju Ivan radi. To je izvan reči – nešto što možeš osetiti, ali ne možeš opisati.
Mnogi u Srbiji nisu upoznati s tvojim spojem muzike i vizuelne umetnosti, možeš li je približiti?
– Ja sam muzičar i slikar, imam ta dva različita ugla gledanja na jednu stvar, ali sam to u suštini ja. Zbog takvog načina rada, koji se račva na dva pravca, verovatno imam drugačiji pogled na stvari.
Kao slikar, kantautor, multiinstrumentalista i umetnik, nastupao si i izlagao na tri kontinenta i u preko 30 zemalja. Podeli sa nama neka svoja uzbudljiva iskustva?
– To je stvarno nemoguće odgovoriti, nastupam već neko vreme i mnogo sam putovao. Volim to, super mi je i srećan sam što sam u mogućnosti to da radim, ali ne bih znao šta da izdvojim. No, kad smo kod interesantnih događaja, bio sam opljačkan jednom u Milanu, u Italiji. Ukradene su nam stvari iz kombija, koji je bio parkiran blizu neke napuštene zgrade. Pomislio sam – osećaj mi se javio – da su moje stvari baš tamo, u toj napuštenoj zgradi. Kada smo ušli unutra pronašli smo polovinu naše opreme. Nažalost, ne sve. Falilo je mnogo mojih CD-ova, majici … Ne znam stvarno šta su mogli da urade sa njima, šta će bilo kome 200 Peter Piek CD-ova, i to istih? Mislim, meni je teško da ih prodam, ali možda su oni znali kako da ih plasiraju, imali tržište za njih (smeh).
Šta te „vozi“ u stvaranju, u umetničkim poduhvatima?
– Šta me vozi? Moj kombi (smeh). Mislim da svi pokušavaju da daju neki smisao svom životu, i za mene je to vrlo, vrlo lično pitanje. Diskutabilno je i dalje nema smisla, ali, jednostavno osećam kao da mogu malo da dodam malo neke vrednosti univerzumu.
U svom radu spajaš muziku i slikanje, što me je podsetilo na Kandinskog, koji je „slikao muziku“. Ujedno, delite i afinitet prema vibrantnim bojama. Možeš li opisati fuziju i magiju spajanja komponovanja i slikanja? Kako se te umetnosti odnose jedna spram druge?
– Volim Kandinskog. Bio mi je veliki uticaj kada sam bio u tinejdžerskim godinama i ranim dvadesetim. Što se tiče odnosa dva pravca, mislim da je većina tih stvari zapravo potpuno ista. U nemačkom, a verovatno i u većini drugih jezika, koriste se fraze poput „boja zvuka“, jer su to u suštini samo prevodilački alati za emocije. To su iste stvari.
Pored intenzivnih boja i apstrakcije, primetila sam mnogo prirodnih pejzaža i udaljenih industrijskih prostora u tvom radu. Koja je njihova simbolika ?
– Zapravo, ne koristim simoliku. Zamislite da radite sliku u plavoj i žutoj boji, svi bi pomislili da ima veze sa ratom u Ukrajini. Voleo bih da živim u svetu gde koristim boje bez da one imaju neko značenje, već samo zato što ih volim. Smatram da boje ne treba da imaju značenje, već da budu slobodne, da jednostavno uživamo u njima, a ne da budemo rob nekoj zastavi, na primer.
Za kraj, imaš li nekih očekivanja povodom turneje?
– Očekujem da me opljačkaju srpski banditi iz Kragujevca (smeh). Nemam, ali prilično sam siguran da ćemo se sjajno provesti. Osim toga, više nemam očekivanja. Nekada sam ih imao, ali sam se zaista trudio da ih se oslobodim, jer očekivanja mogu da unište sve. Nastup u Mariboru na kome je bilo dvadesetak ljudi je bio neverovatan, svi smo se sjajno proveli, ali da sam očekivao 50 ljudi, bio bih tužan. Ne možeš imati očekivanja kada si nepoznat muzičar na turneji, to bi ti jednostavno oduzelo svu radost. I to bez razloga. Svirati za 100, 200 ljudi ili za 10, to zapravo nema velike razlike.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
