Ples miroljubivih atoma

Kao i mnoge druge rok priče i ova je počela gotovo sasvim slučajno. Jork je 2006. objavio solo album „The Eraser“, na kome se nalazila i „Atoms for Peace“, pesma čiji je naslov, inače, zvanični moto Međunarodne agencije za atomsku energiju. Album je dobro primljen od kritike sa obe strane Okeana, ali Jork nije želeo da ga koncertno promoviše sve dok sredinom 2009. nije u Los Anđelesu naleteo na Flija, basistu benda Red Hot Chili Peppers. Jork i Fli su se, legenda kaže, „malo opustili“ uz muziku pionira afrobita Fele Kutija i negde između dva dima džointa rodila se ideja o osnivanju zajedničkog benda koji bi izvodio „The Eraser“, ali i radio na novim, Kutijevom muzikom inspirisanim pesmama. Usledili su pozivi brazilskom perkusionisti Mauru Refosku, bubnjaru Džoiju Voronkeru (R.E.M, Beck) i Najdželu Godriču (dugogodišnji producent Radioheada), pa je novoformirana grupa „vatreno krštenje“ imala 2. oktobra 2009. u LA-u.

AfP su na svojim nastupima svirali i Radiohead singlove, pa iako je – zbog zvučnih imena – ova petorka odmah dobila prefiks super, poznavaoci prilika su tvrdili da je, ipak, reč o privremenom skupu muzičara koji neće preživeti pojavu novog albuma Jorkovog matičnog benda. „The King Of Limbs“ je objavljen februara 2011, a harizmatični pevač je izjavu sa početka teksta dao šest meseci kasnije, pa je očigledno da mu se „atomski eksperiment“ i tada motao po glavi, te da je bio rešen da ka budućnosti krene na dva paralelna muzička koloseka. Ono što smo nedavno saznali je da su tokom trodnevnog džem-sešna AfP 2010. snimili devet kompozicija, na kojima su Jork i Godrič u studiju predano radili i konačno od njih sklopili „Amok“ nekoliko sedmica pre Nove 2013.

Imajući u vidu okolnosti pod kojima je album nasta(ja)o (tri dana snimanja plus dve godine studijskog „peglanja“), ne iznenađuje što se već sa prvim taktovima „Before Your Very Eyes…“ stiče utisak da je reč o još jednom Jorkovom solo projektu, u kome je doprinos ostalih muzičara (kad su u pitanju zvuk i atmosfera albuma) sveden na vrlo malu meru. Tačno je da uvodna pesma počinje Flijevom afrobit bas linijom koja se prepliće sa gotovo istovetnom gitarskom melodijom i „iseckanim“ ritmovima bubnjeva i perkusija, ali kako kompozicija odmiče pomenuti instrumenti se postepeno utišavaju, a njihovu ulogu preuzimaju ritam mašine i sintisajzeri, dok jedini nepromenjeni element (od početka do kraja pesme) ostaje elegično-eterični Jorkov glas. Prvi singl „Default“ još je eklatantniji primer: Jorkovu šifriranu, enigmatičnu liriku („Oh what a troubled, Silent, poor boy, A pawn into a queen, I laugh now, I’ve gotta stop, The will is strong, But the flesh is weak“) prate „tik-tak“ digitalni ritmovi i raznoliki zvuci sintisajzera, a od ostatka „benda“ (sem Godriča) nema ni traga ni glasa. Slične „Default“-u su „Dropped“ i „Judge, Jury And Executioner“, pri čemu sve tri više asociraju na Radiohead nego na Jorkove solo kompozicije i – da budemo jasni – daleko od toga da se mogu proglasiti lošim: nejasno je, samo, zašto su završile na albumu benda Atoms for Peace, a odgovor na ovo pitanje daće nam (nadamo se) sam Jork kad ovog leta stigne u Novi Sad.

Suprotno samom značenju reči amok (u malajskom se ona koristi da se opiše stanje nekontrolisanog besa), pesme donose relativno mirnu atmosferu (bez obzira na prisustvo afro ritmova u njima) i tek ponekad uspevaju da se „otmu“ kontroli producentskog dvojca Jork-Godrič. Samo u tim trenucima slušalac ima utisak da su one zajedničko delo ljudi različitih afiniteta okupljenih oko ideje proširivanja muzičkih horizonata, ali su – nažalost – oni na „Amoku“ veoma retki. Recimo, druga polovina numere „Unless“ donosi interesantnu kombinaciju programiranih tehno ritmova, Refoskovih perkusija i Flijevog prigušenog basa (obojenu Jorkovim vapajem „I couldn’t care less, Care less, Such a mess“), slično se može reći i za „Ingenue“, dok „Stuck Together Pieces“ konačno razjašnjava zbog čega su Fli i Refosko uopšte pristali da sa Jorkom tikve sade: reč je o sjajnoj fjužn kompoziciji koja pokazuje u kom je (neistraženom) pravcu sve moglo da se kreće – a nije.

Ovako, dobili smo manje-više ono što je Jork u jednom intervjuu i najavio: „Još bitova i još elektronike.“ Dens muziku s laptopa uz koju samo on ume da igra i još i peva svojim jedinstvenim tužnim falsetom. Dakle, njegov drugi solo album.

Ljubiteljima Jorkovog lika i dela „Amok“ će, tako, prekratiti vreme dok čekaju nastavak „The King of Limbs“ (da i ne pominjemo da će fanovima u Srbiji omogućiti i da svog heroja slušaju uživo – za razliku od Radioheada, AfP nisu tako skupi), a ostalima on neće značiti ama baš ništa. To Jork dobro zna, pa zato i ne mari mnogo.

Što je još jedan razlog da mu damo ocenu više.

Ocena: 7/10