Foto: Zoran PislevicPetak je dan za hodočašće EXIT festivalu bistre glave.
Ako je uvodno veče već bilo u znaku dugoočekivanog susreta sa Glavnom binom, talasa nostalgije, tinejdžerskog oduševljenja zbog ponovnog okupljanja, te bojažljivog prebrojavanja koga sve ima i koliko i zašto i kako, onda je naredni dolazak udario temelje ‘novoj normalnosti’ festivala i oslobodio se svakog suviška razneženosti.
Početak vikenda tako je protekao u znaku dolaženja svesti u susretu sa tvrđim zvukom, koji EXIT inače odavno upražnjava u fino probranim dozama.
Setimo se samo da su nekad ovom istom scenom krstarili jedni Slayer, Soulfly, Korn, ili recimo Phil Anselmo na onom prethodnom izdanju 2019… No, slušali smo ovde takođe i Prong, simfonizirane Nightwish, Apocalypticu i upečatljive Ministry.
Sjajan niz da se nastavi ovog jula beskompromisnim srpskim ženskim bendom Nemesis i odmah zatim pompeznim teatrom odvažnih švedskih Sabaton.
Nemesis je pet valkira što praše iz sve snage. Devojke su toliko uverljive, vizuelno nezaboravne i kidaju punog srca, sa odličnom gitarom i bubnjevima, da možete samo da im poželite sreću u daljem radu. Bravo, cure!
Ali, odmah zatim, povici „Sabaton, Sabaton!“ zaorili su se Main Stageom, i konačno, u eksploziji svih silnih metal alatki koje je uopšte moguće zamisliti, na pozornicu stupaju majstori jednog specijalnog muzičkog ugođaja.
Čitava dva sata tretmana Prvog svetskog rata u tumačenju ornih Sabaton atleta teškog zvuka, proteklo je u neporecivoj podršci njihovih obožavalaca.
Sabaton pleme glasno je za milijardu, a hitnutu ljubav iz publike Joakim Broden i njegovi vikinzi dočekuju golim grudima, uzvraćajući paklenim tonovima koji vas drmaju i spolja i iznutra.
Pirotehnika, bojna oruđa, gas maske i scenska preobuka krase ovaj glasni šou. Bila je to heavy metal opera u više činova, sa auditorijumom u ekstazi, ali ako niste fan – ovaj intenzitet ubrzo postaje naporan.
Opet, ko voli – dobio je nepogrešivo sve zajedno, kompletan metal spektakl, vrhunski scenografski upakovan i režiran.
Novi bend Nemanje Kojića Kojota – Remedy – otvara subotu uveče na Glavnoj bini.
U publici na startu slabo ko, ali posetiteljke uz ogradu vrište kao za najveći bend na svetu, a mistični zvuk koji počinje da se razleže oko ove trojke više liči na neki imaginarni fragment sa albuma „Houses of the Holy“ Led Zeppelina nego išta.
I, upravo u tom trenutku, još do maločas preteće mračno nebo se rastvara, umesto oluje – ukazuje se plavi svod, beli oblačci, mir u dušama, a slušaoci počinju nenadano da vrve i popunjavaju prostor ispred scene, glasno pozdravljajući glavnu zvezdu sa: „Tako je, Kojote!“.
Muzika sastava Remedy mestimično je omamljujuća poput Nirvane, no ima ovde i žešćeg hardcore punka u nastavku, budite bez brige.
„Pevamo o nepravdi, o ljubavi, o svemu što nas se tiče, običan rokenrol, ništa više, ništa manje“, kaže skromno Kojot.
Ipak, šta god on rekao, ovo je veoma posebna vibracija, načičkana odsevima različitih žanrova kroz koje je nama dobro znani protagonista prolazio u svojoj muzičkoj istoriji.
Rečju, ovo je Kojotova lična hagiografija, natopljena proživljenošću, razumevanjem i dobrotom. Živ bio!
Obojeni Program, odmah zatim, za tili čas preokreću u potpunosti doživljaj, prouzrokujući kod svih prisutnih onaj svoj autentični trans.
Kebrine hipnotičke rime pogađaju vas tim unikatnim miksom sećanja i sadašnjice pravo u ono što vam je još ostalo od srca i slobode bića, generacijski jezik jednog čitavog naraštaja progovara iz ovih reči i muzike poput neke tajanstvene šifre odrastanja, opominjući vas da ste se možda u međuvremenu previše promenili, omekšali, pristali na kompromise. Ne i ovaj bend!
Front zvuka koji isijava Obojeni Program bruji i nakon svih ovih godina iz sve snage, razležući se suvereno Tvrđavom, pravi komad prvoklasne kulturne rock povesti ‘made in Novi Sad’: „Kočnice“, „Dejvi“, „U tvoj osmeh stane sve“, „Štipaljka“, „Ona je tu!“, „ABCD avioni“, „Kad se neko nečem dobrom nada“, „Nebo, nebo plavo je“… ne prestajete da urlate naglas stihove ovog čudesnog niza, jer će vas on jednostavno zauvek pomerati iz mesta.
I, konačno, Asaf Avidan, veoma traženi izraelski kantautor, donosi vam jedan senzibilni alternativni autorski soul-pop, pleneći svojom krhkom pojavom i magičnim glasovnim moćima.
Onde gde je Ejmi Vajnhaus onomad stala, ovaj momak kao da je nastavio da gradi taj neodoljivi svet turobnih emotivnih čari, uvlačeći vas momentalno u svoju elegičnu ceremoniju.
Sve je u ovom predstavljanju umetnički osmišljeno – i Asafov prefinjeni izgled, i delikatni bend koji stvara blagi zvučni ambijent oko njegove vokalne briljantnosti.
Ovde ima baš svega što treba, a savremenom interpretativnom trenutku kao da nedostaje: i malo folk hippie štimunga Lorel Kanjona, i soul dramatičnosti, i mrvice bluesa, i zapanjujuće virtuoznosti glasnih žica, i patosa legendarnih izvođača.
Avidanov nastup – već sada se sa sigurnošću može reći – emotivni je vrh festivala ove, kao što bi to bio i ma koje druge godine, i po svom ‘tihom’ sentimentu na EXIT-u sa njim se još jedino može uporediti nezaboravni Portishead koncert iz 2011. Nisu samo decibeli bitni, ima nešto i u osećajnosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
