„Nemati Pony značilo je ozbiljan hendikep“: Pričao o biciklu i ex-yu dizajnu koja budi emocije

Pony je i danas sinonim ex-yu industrijskog dizajna, a da je dizajn bio odličan govori i činjenica da se malo modernizovaniji bicikli i dalje proizvode u Sloveniji.

Ipak, ovaj bicikl danas mnogima znači više od pukog dizajna. Na sajtu Bajsologija objavljen je tekst koji tačno objašnjava šta je ponika u Jugoslaviji bio.

„Nemati Pony značilo je ozbiljan hendikep, jer su se njime vozile i devojčice, u nekakvom kolektivnom ritualu, pre nego što su Idoli zapevali “Drugovi moji, radni veseli/Bicikle voze, ponositi svi”.
Ne potcenjujmo, mnogo je plata u radničke porodice dovezao upravo Pony, pogotovu iz “ženskih” fabrika, još u vreme kada u industrijskim centrima nije, baš kao i poslednjih dvadesetak godina, bilo gradskog prevoza, pogotovo za treću smenu
Pony je prvi bicikl koji pamte brojne generacije pionira i omladinaca, budući da su na njima naučili da voze, a redovno su ih zajahivali i stariji, oni što su mnogo skuplje, težim ranama i povredama, platili svoju biciklističku školu. Pony je proizvodio Rog iz Velenja, a prvi modeli proizvodili su se već 1949. godine.

Bili su dobri, prodavali su se u celoj Evropi, idealni za učenje, najpre sigurne vožnje, a posle i za vratolomije “bez ruku” i na jedan točak. Kasnije za odvesti se do reke, bazena, na obližnje gradsko izletište, na brzaka skoknuti do supermarketa kad dođu nenajavljeni – a svi su bili takvi – gosti. Kevi doneti kore za pitu, ćaletu cigare i novine, naučiti saobraćajne znake, pa pravac takmičenje “Šta znaš o saobraćaju”, gde se pony vozio između čunjeva, a najteža “prepreka” bila je spora vožnja.
Uz Pony smo saznavali šta je dinamo, bio je priljubljen uz prednju gumu i njime je napajano svetlo; sedište je bilo plastično ili sunđerasto, uštopano nekakvim skajem, a uz Pony je išla i plastična pumpa iza prednjeg točka (lepa dekoracija, ali nije zabeleženo da je njome neko napumpao gumu). Gradski klinci, daleko od zovinih pucaljki, otfikarili bi vrh pumpe i iz nje ispaljivali zatvarače od plute.

A onda je, u neko doba, nemati Pony značilo ozbiljan hendikep, jer su se njime vozile i devojčice, u nekakvom kolektivnom ritualu, pre nego što su Idoli zapevali “Drugovi moji, radni veseli/Bicikle voze, ponositi svi”.
Ne potcenjujmo, mnogo je plata u radničke porodice dovezao upravo Pony, pogotovu iz “ženskih” fabrika, još u vreme kada u industrijskim centrima nije, baš kao i poslednjih dvadesetak godina, bilo gradskog prevoza, pogotovo za treću smenu.

Pony se sklapao na pola, jednostavnim pokretom male gvozdene poluge, lako se čuvao i održavao. Imao je rak-rane, lanac sa kojeg su se lako odvajale spojnice, te viljušku koja se najlakše lomila (istina, ako ste bili mnogo besni vozač).
Bio je dostupan, malo para na nekoliko meseci, preko sindikata, bezbedan, jer su vozači pazili na male vozače, i, onako, fakat jugoslovenski (odskakao je samo slovenački kvalitet). Kasnije su se, sa manje uspeha, pojavile varijante “tomos mini” I “Unis”, sa različitim “falinkama”: Tomosova je bila primetno skuplja, a “Unisova” slabijeg kvaliteta (subotički “Prvi partizan” radio je svoje retro muške i ženske bicikle).

Nije nostalgija, odmaknimo se malo od nje, ali nije ni za potcenjivanje: I danas se Pony vozi, a kupuje se preko oglasa za pedesetak evra. Nasuprot staroj varijanti, nova je precenjena, pa je zato, uprkos boljem kvalitetu, doživela tržišni debakl. Pony Classic, naime, košta 329 evra, a najkvalitetniji Classic 5 i Sport S 789 evra.

Jednostavno Pony. Neko čuva svoj stari, nekom su ga ukrali, neko čeka da pronađe sapatnika i trampi spoljašnju za unutrašnju gumu.

Dobar za prerastanje, ostaće zabeležen I kao lajt-motiv šlagera u kojem su Vladimir Savčić Čobi i Pro Arte (Sarajevo) pevali: “Obišo sam pola grada tražim taj bicikl Pony/Ali od svih najdraži mi/Što ga Milijana goni/Mili-Milijana, voza se cijelog dana/Zvoni taj Pony čin,čin, čin/Opet je samo s njim”, piše na sajtu Bajsologija.