Popunjavanje praznog prostora je razlog mog postojanja

Zapravo on na sva pitanja koja se tiču njegove dugogodišnje karijere odgovora bez ulepšavanja i kićenja, može se reći i poprilično skromno, sa istim zaključkom: „Imao sam sreće“. Tako i ne čudi što ono „legenda domaćeg roka“, kako ga često predstavljaju u javnosti, doživljava samo kao poštapalicu, a ne nešto što je on zapravo.

– Prvo te nazivaju mladom nadom i odjednom posle kratkog perioda postaneš legenda. To je zastrašujući fenomen i to kao legenda roka, ja doživljavam kao uobičajenu novinarsku poštapalicu. Radi se jednostavno o tome da je moja generacija imala tu sreću da bude na vrhuncu kreativnih moći. To je bilo srećno vreme, generacija pre naše govorila nam je – lako je vama, a generacija posle naše govori – lako je vama bilo. Fenomen eks ju roka je neverovatan i pokazao se kao čvršći i jači čak i od političkog sistema i države u kojoj je nastajao. Imao sam sreće da budem u jednom od bendova koji su bili u tom prvom udaru, mislim na grupu Bulevar i još veću sreću da upadnem u Bajaginu ekipu koja je bila jedna od najpopularnijih. I kada vidim da mi neko prikači to „legenda“ meni bude malo smešno, jer volim da se šalim na sopstveni račun, ali onda kada se setim šta sam sve prošao pa i neka budem legenda, važno da su legende pozitivne, ne bi valjalo da sam negativna legenda – kaže Cukić.

Koliko je vama kao nekome ko je proživeo taj srećan period ovdašnje muzičke scene, teško palo potpuno izokretanje situacije?

– Nemam odnos prema muzici u smislu da imam otpor prema nekim muzičkim stvarima koje se dešavaju, prema muzici koja se sad dešava. Niko od nas nema pravo da drugom određuje šta da sluša. Ono što mene malo ljuti, ali ne previše jer sam to prepoznao još devedesetih godina, jesu poslovne tendencije, izokretanja stvari u pogrešnom pravcu. Upozoravao sam na to, ali niko me nije slušao, tako da sad mogu da kažem – baš me briga, neka jedu sve što su zakuvali. Tu mislim na odnos izdavačke industrije i veliki trik prebacivanja svega na televiziju. Ranije su nam plaćali da sviramo, a sada se očekuje da platiš da bi mogao da sviraš i pevaš. To je ta ključna stvar. Sve ide prema nečemu što je Endi Vorhol predvideo još početkom šezdestih godina – svako će biti zvezda na petnaest minuta.

Da li ste danas ono što ste mislili da ćete biti kada ste o budućnosti razmišljali kao mlad muzičar?

– Što si stariji tako sve niže spuštaš lestvicu. Kada sam bio klinac nisam znao ni tri akorda, a sanjao sam da ću biti Bitls kada porastem. Posle priče sa Bajagom i instruktorima i doživljavanja tog nekog maksimuma, shvatio sam da je to jedno potpuno opterećujuće iskustvo. Više sam bio okrenut ka tome šta želim da postignem time što radim. U to vreme sam počeo da se razvijam autorski, jer sam pre toga sebe doživljavao samo kao izvođača. To je promena između mladosti i zrelosti jednog rokera. Kada si klinac sviraš da bi bio poznat, a kasnije pristaješ na tu užasnu mentalnu dramu da si poznat samo da bi mogao da sviraš.

Mislite li da ste mogli još više da se ostvarite na domaćoj sceni?

– Shvatam da sam imao sreće. Uvek to kažem kada me pitaju „pa, zašto ti nisi postigao više?“ To je velika noćna mora. Postoji jedna tanka linija koju kada pređeš gubiš slobodu. To je nešto što je izuzetno teško, postaješ svačije vlasništvo. Meni to teško pada i na ovako nižem nivou, manje poznatom. Kada čujem da je neko rekao nešto što nije istina, to mene sekira, osećam se bez veze. Stalno biti na udaru je dosta naporno. Na Bajaginim koncertima u okviru turneje povodom 25 godina grupe pojavljujem se kao gost i super mi je što sada sa strane gledam na sve to. Jasno vidiš kolika količina pritiska i opterećenja leži na tom čoveku oko kojeg se vrti čitava stvar. Ne znam da li bih to mogao, ali znam da sigurno ne bih mogao da se bavim i drugim stvarim, a one me ispunjavaju i nekim drugim vrstama zadovoljstva.

Pod tim drugim stvarima i drugim vrstama zadovoljstva podrzumevate pisanje?

– Apsolutno. Bavljenje muzikom i izlazak pred publiku je strašno eksplozivna stvar. Za razliku od toga pisanje jedne knjige, čak prevođenje je pipav proces i posao. Nagrada dođe kasnije, a možda nikada i ne dođe. Sam proces je izazov i to je verovatno moja potreba da napravim neku vrstu ravnoteže. Uvek me je neviralo prazno parče papira. To popunjavanje praznog prostora je za mene bitan element i razlog postojanja. Nekada verovatno preterujem, jer neki prostor možda i treba ostaviti praznim.

Mnogi muzičari teško kontrolišu ego. Koliko je zapravo teško ostati čvrsto na nogama kada se desi popularnost?

– Ego trip se menja i smanjuje sa godinama. Dok sam bio u srednjoj školi bio sam član grupe Tilt. Svirali smo tri vikenda u Domu omladine pred 500 ljudi, a ja sam posle šetao gradom kao da sam ga oslobodio. Mislio sam da me svi znaju, nikada nisam bio uobraženiji. Na kraju ostaje zadovoljstvo da si radio nešto što ima upotrebnu vrednost. Moje pesme su uglavnom, što bi Amerikanci rekli, „radio friendly“ i tu su našle svoju upotrebnu vrednost. Ljudi ih dosta znaju, drže ih u podsvesti. Moje pesme znaju i oni koji me mrze. Ima dosta pesma koje ljudi znaju a da nisu ni svesni da ih ja pevam.

Nije malo muzičara iz vaše generacije koji su binu u međuvremenu „zamenili“ za kancelariju. Da li ste vi nekada razmišljali o potpunom raskidu sa muzikom?

– Nikada. To je nešto bez čega ne mogu. Imam taj izvođački poriv. Volim da pevam, da zabavljam ljude, da prenosim tu energiju. Kada bih umeo to da objasnim… Što bi rekao Džon Lenon „mi da znamo kako, mi bismo uzeli drugu četvoricu i bili bismo im menadžeri“. To je ta neka specifična razmena energije sa publikom bez obzira na to da li sviram gitaru za petnaest ljudi, ili sam u hali sa bendom, ili sam izašao na binu sa Bajagom, ili najavljujem košarkaše na terasi Skupštine. Mene to ispunjava. Ta neka predrasuda da je ovo posao sa ograničenim rokom trajanja je zabuluda, pa evo ovi koncerti koji nam slede – Elton Džon, Erik Klepton, Stiv Vinvud, Bob Dilan, pa oni zajedno imaju 300 godina.

Kada su divovi hodali zemljom

Knjigu Mika Vala „Kada su divovi hodali zemljom“, biografiju grupe Led cepelin za domaće tržište preveo je Dejan Cukić.

– To je bilo otkrivanje nekog sveta o kojem sam samo maštao kada sam bio klinac. Oni su otišli najviše koliko je jedna rok grupa mogla da ode i u preterivanju i u svemu dobrom i lošem. Zanimljiva je teza da sve to ima veze sa pravom magijom, jer se Džimi Pejdž navodno bavio i time. Vrlo zanimljivo štivo. Bio je to još jedan izazov za mene, i to sa pedeset godina – objašnjava Cukić.

Ubrzanje i hitovi na Bir festu

– Sa mojim bendom ću nastupiti na ovogodišnjem Bir festu. Od izlaska albuma „Ubrzanje“ (2008) nisam imao pravi beogradski koncert. Biće to nastup sa pesmama sa tog albuma ali i iz čitave karijere. Bir fest je izazov za sve nas koji sviramo, jer je mač sa dve oštrice. Znaš da ćeš nastupiti pred mnogo ljudi i znaš da oni nisu tu došli konkretno zbog tebe, već zbog piva – kaže Cukić.