Poslednja cigla u zidu otuđenja

Ovaj dvostruki album se, verovatno, nikada ne bi pojavio u formi u kojoj je 1979. godine objavljen da je na koncertu u Montrealu dve godine ranije Voters uspeo da sačuva nerve i ignoriše provokacije pijanih gledalaca koji su od njega i grupe glasno tražili da sviraju određene pesme. U jednom trenutku on je stao na ivicu bine i pljunuo najglasnijeg bukača, pa je zaprepašćeni gitarista Dejvid Gilmur u znak protesta odbio da izađe i svira na bis. Ovaj incident je predstavljao potvrdu onoga što su članovi benda već neko vreme naslućivali, a to je da je ostvarivanje normalnog kontakta sa publikom, ali i između njih samih, iz nekog razloga postalo ekstremno težak zadatak.

I sam Voters je bio uzrujan zbog svog postupka, ali je ovaj događaj pokrenuo i njegove „kreativne točkiće“, inspirišući ga da počne da razmišlja o novom koncertnom konceptu koji bi bend i publiku potpuno razdvojio, ne samo fizički nego i mentalno. Ubrzo se rodila ideja o multimedijalnom projektu, jednom od prvih u rok istoriji: plan je bio da album prati turneja sa do tada neviđenim scenskim efektima, a krunu svega je trebalo da čini dugometražni film kojim bi se zamišljeni koncept potpuno zaokružio.

Voters je pesme komponovao kod kuće, pozivajući s vremena na vreme ostale muzičare da mu se pridruže i kažu šta o njima misle. Po svedočenju bubnjara Nika Mejsona (u knjizi „Inside Out“) muzičke ideje zabeležene na tim prvim snimcima bile su tako dobro razrađene, da je preostaloj trojici bilo teško da daju sugestije koje bi pesme značajnije unapredile. Ipak, Gilmur je tvrdio da je njegov doprinos numerama ‘Run Like Hell’ i ‘Comfortably Numb’ bio ključan, što će biti dodatni povod za sukobe između njega i Votersa koji će potom uslediti.

Bend je tokom 1978. godine intenzivno tragao za inženjerom zvuka koji bi svežim idejama doprineo da The Wall zvuči drugačije od prethodnih Floyd albuma i izbor je, konačno, pao na mladog Džejmsa Gatrija. Njemu je pridodat iskusni producent Bob Ezrin, pa je tako oformljena – po Gatrijevim rečima – „potpuno disfunkcionalna porodica“ koja je počela rad na albumu. Koliko je sve od samog početka bilo stresno ilustruje i Ezrinov prvi dolazak u studio koji je lako mogao biti i njegov poslednji. Na aerodromu ga niko nije čekao, pa je iznerviran iznajmio auto. Ulazeći u studio ugledao je nervoznog Votersa kako prstom kucka svoj časovnik i upućuje mu prekorni pogled koji je značio: „Kasniš“. Bob ga je odveo u stranu i rekao: „Slušaj, ja već imam oca. Nemoj da si ikada više i pomislio da uradiš nešto slično, inače ja odoh.“

Tokom prvih dana snimanja pojavio se i veliki finansijski problem. Investiciona firma preko koje su članovi grupe ulagali svoj novac je propala, a njih su čekale poreske obaveze koje bi im potpuno ispraznile džepove. Jedini izlaz (po savetu računovođa) bio je u odlasku iz Britanije i izbegavanju plaćanja poreza, pa se bend preselio u Francusku i nastavio rad u studiju u blizini Nice. Mejson i Gilmur su u Nici svoje deonice snimili relativno brzo, ali kada je klavijaturista Ričard Rajt trebalo da odradi svoj deo on je sa porodicom otišao na odmor. Votersa je to razbesnelo, pa ga je izbacio iz benda, dozvoljavajući mu da, ipak, ostane u ekipi kao plaćeni muzičar zbog koncerata koji su sledili. Rajt je, u suštini, od ove situacije imao samo koristi jer je bio plaćen po nastupu, dok je preostala trojka na The Wall turneji imala samo gubitke.

Paralelno sa radom na pesmama, Voters je razvijao i koncept živih nastupa. Osnovna ideja je bila da publika na početku vidi nedovršen kartonski zid sa obe strane bine i da koncert otvore di-džejevi, nakon kojih bi se pojavili lažni Floydi, tj. surogat-muzičari u sivim odelima, lica skrivenih iza maski. Njihov nastup bi bio propraćen zaslepljujućim pirotehničkim efektima, na čijem bi se kraju pravi bend, obučen u crno, pojavio na bini. Kako bi šou odmicao tako bi se i zid dograđivao, sa poslednjom „ciglom“ postavljenom na svoje mesto tokom završnih taktova „Goodbye Cruel World“. Izvođenje pesama sa druge ploče bi počinjalo sa bendom skrivenim iza zida, koji bi se kasnije otvarao i zatvarao, omogućavajući muzičarima da ispred njega izađu ili na njemu stoje (Gilmur tokom solo deonica iz „Comfortably Numb“). Klimaks koncerta bi predstavljalo rušenje cele konstrukcije, nakon kojeg bi bend izašao pred publiku i odsvirao završnu „Outside the Wall“. Ovaj koncept je, naravno, doveo do brojnih arhitektonskih i inženjerskih problema, jer je trebalo i osmisliti i napraviti mehanizaciju pomoću koje će Votersove zamisli biti moguće sprovesti u delo.

S obzirom na složenu scenografiju koja nije mogla biti lako transportovana i montirana, bend se odlučio za nastupe u samo nekoliko gradova. Tako je originalna The Wall turneja postala jedna od najkraćih u istoriji: sedam noći u LA-u februara 1980, pet u Njujorku, šest nastupa u Earls Courtu (London) u avgustu, osam u Dortmundu februara 1981 i još pet u junu u Earls Courtu. Narušeni međuljudski odnosi tokom rada na albumu su na turneji dodatno pogoršani, pa je svaki član benda posle koncerta pravio žurku samo za svoje prijatelje, strogo vodeći računa da na nju ni slučajno ne pozove nekog iz grupe. Tako su Pink Floyd gradeći spoljni zid između sebe i publike istovremeno napravili i brojne unutrašnje koje, za razliku od onog koncertnog, nikada nisu uspeli potpuno da poruše.

Sva zarada koju je album doneo bendu (oko 2 miliona dolara) uložena je u snimanje filma (režija Alan Parker) koji je čuveni Stiven Spilberg – nakon projekcije u Kanu 1982. – opisao rečima: „O čemu se, dođavola, ovde radi?“

Valjani odgovor na ovo pitanje do danas niko nije dao.