Poslednji brod iz Njukasla

Recimo, putnički brod Mauritanija, koji je početkom dvadesetog veka držao rekord u brzini prelaska Atlantika, ne bi ni bio napravljen, pa kapetan Titanika ne bi imao razlog da jurca između ledenih santi i u smrt odvede preko 1.500 ljudi (što će istoričare kasnije inspirisati da ovu tragediju proglase neoficijelnom krajem 19. veka). Većinu preživelih brodolomnika pokupio je brod Karpatija izrađen, naravno, u kompaniji Svon Hanter, koja će pedesetak godina kasnije – potpuno nenamerno – promeniti i muzičku istoriju, utičući presudno na Gordona Samnera (koga je i rođena majka zvala Sting) da odluči da postane rok muzičar.

Rastući u ulici u kojoj se nalazilo brodogradilište i koja je stalno bila u senci metalnih grdosija, mali Gordon je svakodnevno posmatrao ljude koji su tu radili, da bi jednog dana – maltene ispred svoje kuće – ugledao kraljicu majku koja je u blistavom Rols Rojsu došla na svečano porinuće nekog broda. „Tada sam se ‘inficirao’ i rekao sebi – neću da živim ovim životom (radničkim), hoću život kao što je njen… I ubrzo sam nabavio gitaru“, seća se danas Sting, koji je deo svojih uspomena na detinjstvo i odrastanje kraj Svon Hantera uvrstio u predstavu „The Last Ship“, koja će brodvejsku premijeru imati 2014.

Od trenutka kada je prošle godine procurela vest da Sting nakon devet godina posta (poslednji album sa originalnim pesmama „Sacred Love“ objavio je 2003.) radi na novim kompozicijama, muzička javnost bila je „u groznici“, nestrpljivo iščekujući da čuje šta šezdesetdvogodišnji superstar ima novo da ponudi. Muzičar, koji je u karijeri prodao više nosača zvuka od Rolingstounsa, svoju je lagodnu poziciju u protekloj dekadi koristio da se bavi svim i svačim, jer mu se tako moglo: svirao je lautu i snimio album sa kompozicijama iz 16. veka, potom je objavio album tradicionalnih božićnih pesama i obrada sopstvenih hitova snimljenih sa filharmonijskim orkestrom, a stigao je i da obnovi bend Police i s njim ode na svetsku turneju. Poslednje dve godine je, takođe, proveo na turneji „Back to Bass“, na kojoj je nastupao sa starim saradnicima Vinijem Kolajutom i Dominikom Milerom, komponujući novu muziku u pauzama između nastupa. S obzirom na to da je oko sebe okupio muzičare koji su s njim radili na nekim od najznačajnijih albuma („The Soul Cages“, „Ten Summoner’s Tales“), Stingovi fanovi i kritičari su se ponadali da će nove pesme imati nešto od duha i zvuka tih dela, a očekivanja je dodatno pojačao i prvi singl „Practical Arrangement“, koji se na Ajtjunsu pojavio sredinom jula ove godine.

Međutim, kada je u jednom intervjuu Sting pojasnio da je novi album skup kompozicija iz predstave, postalo je jasno da je reč o još jednom ekstravagantnom autorskom projektu, a ne novom pop-rok albumu čuvene zvezde. Možda je Sting bio inspirisan sličnom akcijom koju su 2011. (album „Spider-Man: Turn Off the Dark“) sproveli Bono i Edž (U2), a možda i nije; tek, očigledno je da mu je bilo stalo da se upiše na listu brodvejskih autora, da bi to dostignuće mogao s ponosom da ističe i stavi ga u svoj, i ovako prebogat, CV (Britanci, inače, Stinga veoma cene, ali ga ne vole puno: stalno govore da je „smug“, tj. samozadovoljna i prepotentna osoba, što i nije daleko od istine). Ostaje, pak, nejasno zašto je Sting požurio da album objavi znatno pre premijere predstave, a ne – što bi bio logičan potez – nakon njene praizvedbe; sva je prilika da i on sumnja da će priča o propasti brodogradilišta u Njukaslu u vreme vladavine Margaret Tačer uopšte dotaći američku publiku (koja je za sudbine engleskih radnika zainteresovana jednako kao i za to ko je prvak Evrope u fudbalu), pa je odlučio da pesme objavi ranije i tako predupredi njihovu (eventualnu) propast uzrokovanu mogućim fijaskom predstave.

Koji god da je pravi razlog (pre)ranog izlaska „The Last Ship“, pozitivno je to što se on uopšte pojavio jer pokazuje da Sting nije potpuno ostao bez inspiracije (u šta su mnogi, uključujući i potpisnika ovih redova, sumnjali), iako preslušavanje sedamnaest kompozicija – na deluks izdanju albuma – potvrđuje da su one komponovane na osnovu scenarija i da su namenjene glumcima-pevačima koji će u predstavi tumačiti glavne likove. Ono što je interesantno i, svakako, pohvalno je to što se Sting trudio da „uđe“ u junake svojih pesama (što su neki kritičari, pomalo ironično, nazvali metod glumom), izvodeći stihove sa karakterističnim džordijevskim akcentom i spuštajući, neretko, glas za oktavu niže u odnosu na svoje ranije interpretacije. Iznenađuje, međutim, atmosfera albuma jer mnoge kompozicije („Language Of Birds“, „The Night The Pugilist Learned How To Dance“, „Ballad Of The Great Eastern“, „What Have We Got“ i dr.) donose folk zvuk karakterističan za davno prohujale epohe ali ne i za osamdesete godine prošlog veka, tokom kojih su i radnici po brodogradilištima slušali bendove kao što su Dire Straits, Iron Maiden i, naravno, Police. Tako slušalac stiče utisak da Sting peva o događajima koji su se odigrali znatno ranije, pa će biti interesantno videti kako će publika na Brodveju reagovati kad se na sceni umesto karaktera obučenih kao pirati sa Kariba pojave klonovi Dexys Midnight Runnersa.

Da Sting još uvek ume da napiše dobru pesmu svedoče čak tri kompozicije, koje jedine i imaju šansu da na nekim budućim turnejama (eventualno) postanu deo set liste. Prva od njih je zavodljiva akustična balada „I Love Her But She Loves Someone Else“, za kojom, kvalitetom, ne zaostaje singl „Practical Arrangement“, ali bi samo sjajna „So To Speak“ (u kojoj gostuje Beki Antenk) mogla, bez problema, da nađe svoje mesto na nekom od odličnih Stingovih albuma iz devedesetih, kada je on i dostigao svoj umetnički zenit. Najvećim obožavaocima će, naravno, i ove tri pesme biti dovoljne za gašenje desetogodišnje žeđi, ali će ostalima slušanje kompletnog albuma doneti nekoliko prijatnih trenutaka i ništa više od toga.

Bez dileme, dobra vest je da je Stingova kreativna lađa konačno napustila luku u kojoj je predugo bila usidrena, ali je loša vest da nije baš jasno u kojem se pravcu uputila i šta od Gordona možemo očekivati u budućnosti. Nadajmo se, samo, da joj se na putu neće isprečiti kakav ledeni breg, jer spasilački brod – kao što je bio Karpatija – više nema ko da napravi.

Ocena: 5/10