Poslednji koncert Sex Pistolsa

Legende slobode

Knjigu Grejla Markusa, rok kritičara i kolumniste koji je pisao za Rolling Stone, „Tragovi karmina. Tajna istorija XX veka“ objavio je čačanski Gradac u prevodu Dejana D. Markovića. „Grejl Markus, vrhunski ekspert za američku pop-rok kulturu, autor „Tajanstvenog voza: Prizori Amerike u rokenrol muzici“ – po opštem mišljenju jedne od najboljih knjiga svih vremena o Americi viđenoj kroz svoju muziku – započeo je rad na ovoj knjizi fasciniran grupom Sex Pistols, tom „skandaloznom, antimuzičkom grupom“ koja je nastala u Londonu 1975, i nestala u roku od dve godine, inicirajući pojavu pank supkulture“, kaže se u predgovoru srpskom izdanju Markusove knjige.

Ova studija predstavlja pank kao pokretač istorije intelektualne avangarde XX veka, štaviše, za Markusa, pank je simbol prirode XX veka. Ipak, iako Pistolsi oblikuju početak i kraj priče u ovoj knjizi, „Tragovi karmina“ nije knjiga o muzi. To je, kako i stoji u nastavku njenog naslova, „tajna istorija XX veka“, u kojoj nas Markus vodi „kroz XX vek avangarde umetnosti i pop(ularne) kulture, mračnim stazama kontraistorije, putem bogohuljenja, avanture i šokantnih iznenađenja“. I pritom, iako to po sopstvenom priznanju nije prvi učinio, uočava veze između Pistolsa, dade, Situacionističke internacionale, zaboravljenih srednjovekovnih jeretika, sa tezom da različiti politički i umetnički pokreti „nude prilično jasnu i konzistentnu kritiku zapadnog kapitalističkog društva“.

„Ovo je tajna istorija modernih vremena“, zaključuje se u predgovoru, „koja govori o legendama slobode iz prohujalih revolucionarnih perioda, kada je na trenutak-dva trijumfovalo individualno, kada se kreativnost afirmisala kao najviši oblik ljudske aktivnosti.“ Jedna od tih legendi slobode, na trenutak-dva, bili su i Pistolsi. I. M.

On ih je regrutovao u svojoj radnji, pronašao im mesto za probe, nadenuo im smešno i uvredljivo ime, propovedao im o ispraznosti pop muzike i mogućnostima ružnoće i konfrontacije, rekao im da imaju podjednako dobru priliku kao i bilo ko drugi da dižu galamu, rekao im da imaju pravo na to. A da ako sve to bude propalo, mogu da budu živi bilbord za njegovu radnju, kojoj je neprestano bila potrebna nova reklama.

Meklaren je bio spreman da prodaje bilo šta: 1978. nakon što je bivši basista Sex Pistols-a Sid Višes uhapšen zbog ubistva svoje devojke Nensi Spandžen, Meklaren je na brzaka izbacio na tržište Sid Višes majice: „JA SAM ŽIV – ONA JE MRTVA – VAŠ SAM“ (da bi, kako je sam rekao, pomogao u sakupljanju novca za Višesovu odbranu).

Do trenutka kada je Nensi Spandžen umrla nakon što je izbodena nožem, Sex Pistols su već inicirali pojavu novih bendova širom sveta, a više njih nego što bi to iko mogao da prebroji, radilo je stvari koje dotad niko drugi nije radio u rokenrolu. Kao grupa – komercijalna mogućnost, međunarodni skandal – Sex Pistols trajali su nešto malo duže od devet meseci: doživeli su objavljivanje svoje prve ploče 4. novembra 1976. i prestali da postoje kao jedva nešto više od privatnog vlasništva u parnici održanoj 14. januara 1978, kada je, neposredno nakon poslednjeg šoua u okviru njihove američke turneje, Džoni Roten napustio bend, tvrdeći da je Meklaren, u svojoj požudi za slavom i novcem, izdao sve do čega je grupi Sex Pistols ikada bilo stalo.

Sex Pistols su nazvali svoj poslednji nastup najgorim u svojoj karijeri, a za pet hiljada ljudi natrpanih u dvorani Winterland, u San Francisku, 14. januara 1978, njihov nastup bio je onoliko blizu Sudnjem danu, koliko jedan scenski događaj to može da bude – i to ne zbog toga što su mnogi od njih prethodno videli letke koje su jevanđelisti delili pred tom dvoranom: „U svakom od nas postoji po jedan Džoni Roten, i njega ne treba osloboditi – njega treba razapeti na krst“!

To su za Džonija Rotena bile bajate vesti: jedan od njegovih reklamnih fotosa prikazivao ga je razapetog na krst. U Londonu, supkultura koju su generisali Sex Pistols i njihovi prvi sledbenici prethodno su već proglašeni mrtvim od strane onih čiji je posao da daju takve izjave: nekadašnje tajno društvo raširilo se putem novinskih naslova i turizma. Ili je, možda, na početku, pank zaista bio neka vrsta tajnog društva koje nije bilo posvećeno čuvanju određene tajne, već njenom širenju, društva zasnovanog na slepom uverenju da postoji tajna koju tek treba otkriti.

„Da li si video Sex Pistols?“ prošaputao je Džo Stramer Gremu Parkeru jedne noći, početkom 1976. – to je zvučalo kao da prenosi glasinu koja je toliko neverovatna da se on plaši da govori glasnije. Oni su bili deo londonske „pab rok“ scene (Parker je progonio odjeke Vilsona Piketa i grupe Temptations, Stramer je tragao za Čakom Berijem i Džinom Vinsentom): bio je to još jedan neuspeli pokušaj da se nadmena muzika sedamdesetih vrati bazičnim stvarima. „Ne“, odgovorio je Parker. „Sex Pistols?“ „Potpuno nova stvar, čoveče“, Rekao je Stramer. „Potpuno nova stvar.“

Istog trenutka, Stramer je napustio svoj rok rivajvl bend da bi oformio Clash: „Juče sam mislio da sam niko i ništa“, rekao je on kasnije svojim prijateljima koji su ga pitali zašto je to učinio. „Onda sam video Sex Pistols, i postao kralj“. To je dobra priča, isuviše dobra da bi bila istinita, ali u toj muzici ona jeste bila istinita.

Osećaj rizika koji se može čuti u panku je nepoverenje prema samom pank trenutku. To je volja da se kaže sve, prožeta sumnjom da i reći sve može biti potpuno uzaludno. Niko nije znao odakle dolazi prilika, i niko nije znao do čega može dovesti – izuzev toga da ona neće potrajati. Rokenrol jedva da je rekao svoje ime u pedesetim, kada su Danny and the Juniors najavili Rock and Roll Is Here to Stay; u panku takve pesme nije bilo. Panku nije bilo suđeno da bude dugovečan. Pank nije bio prilika koja se može eksploatisati, bez obzira na to koliko je komercijalnih planova Meklaren skovao, bez obzira na to koliko je bivših fanova Sex Pistols-a steklo međunarodnu nju vejv slavu i uspeh. „Nju vejv“ nije bila šifra za pank bez šoka, već za pank bez smisla. Pank nije bio muzički žanr; on je bio trenutak u vremenu koji je poprimio oblik jezika koji predoseća svoje sopstveno uništenje, i, u skladu s tim, ponekad i sam traga za njim, traga za onim što bi se moglo reći bez reči i bez akorda. On nije bio deo istorije. On je bio prilika za izazivanje efemernih događaja koji će poslužiti kao osuda svega onog što će se dogoditi nakon njih, događaja koji će osuditi sve ono što se neće dogoditi – to je, takođe, bio smisao odsustva budućnosti.

U dvorani Winterland, 14. januara 1978, pank nije bio tajno društvo. Kada se prisutna gomila našla licem u lice s bendom koji je već bio legenda, sa samom tom stvari lično, „pank“ je predstavljao već višestruko udaljenu predstavu. Ljudi su prethodno čuli da u UK publika „šlajmari“ – pljuje – pank izvođače; u San Francisku, Sex Pistols dočekani su s pravom zavesom ispljuvaka. Ljudi su prethodno čuli da su u UK pank događaji propraćeni nasiljem (najviše prepričavana priča govorila je o nekoj ženi koja je ostala bez oka zahvaljujući razbijenoj pivskoj flaši; pričalo se da je za to odgovoran Sid Višes, mada je on to poricao, ali nije poricao da je lancem pretukao jednog novinara). U San Francisku, jedan muškarac s šlemom ragbiste probio se kroz gomilu, srušio jednog paraplegičara s njegovih invalidskih kolica, a onda i sam pao pod udarcima. Nije li Džoni Roten rekao da želi da uništi prolaznike? Bila je to, u tom trenutku, gluma: kolektivni pokušaj da se dokaže da fizička realizacija estetske predstave može da dovede do insceniranja stvarnosti, ili barem do stvarne krvi.

Ne zadugo; kada su se Sex Pistols našli na sceni, sve se promenilo. Teturajući se nalik Kvazimodu u zagušljivom vazduhu, Džoni Roten probio se kroz radoznalost gomile pred sobom jednim okretom vrata. On se uhvatio za postolje mikrofona poput čoveka koji se našao u tunelu s veštačkim vetrom: led, papirne čaše, novčići, knjige, kape, i cipele proletale su pokraj njega kao usisane vakuumom. On se požalio na kvalitet tih „poklona“; savršeno umotan kišobran aterirao mu je pred nogama. „To će biti dovoljno“, rekao je.

Sid Višes je bio tu da namami gomilu; dvojica fanova popela su se na scenu i razbila mu nos. Predstava predstave, zamazan sopstvenom krvlju, jedne ruke obavijene zavojem nakon samoranjavanja, on, na neki čudan način, jedva da je bio tu: to se zapravo nije događalo. Decenijama, petparački rok romani završavali su se scenom iz Zlatne grane, ritualnim proždiranjem zvezde od strane sopstvenih sledbenika, a Sid Višes vapio je za tim, za apsolutnom potvrdom da je zvezda. Nekoliko stopa dalje, Džoni Roten tamanio je očekivanja koje je gomila donela sa sobom.

Pol Kuk je bio sakriven iza svojih bubnjeva. Stiv Džons je zvučao kao da svira čitavu fabriku gitara, a ne samo jednu; bilo je nezamislivo da su na sceni samo tri instrumenta. Sama scena bila je prepuna duhova; pevajući pesmu za pesmom, Džoni Roten izbrusio je sebi zube u šiljke.