Rundek bez „Šejna“?! Noć bez dana, Srbija bez Kosova, Ekrem bez „Kuća, pos’o“?! Još jednom se pokazalo da je sve moguće, bar kada je Rundek u pitanju. Iznova se videlo i da između ovog hrvatsko-francusko-balkanskog dramaturga, kompozitora, muzičara, pevača i pesnika, s jedne, i Niša, s druge strane, postoji tajni spoj. Ne zbog obaveznog „Dare, mi te volimo“, čime ga niški fanovi uredno dočekuju, već zbog njihove iskrene spremnosti da ga posvećeno slušaju i kada izvodi nešto što prvi put čuju i skoro da nemaju pojma o čemu je reč.
Koncert Darka Rundeka, i Rundek Cargo Trija, u prepunom Domu Vojske Srbije u Nišu, bio je i definitivna potvrda takvog spoja. Njime su Rundek i trio započeli turneju po regionu eks-Jugoslavije na kojoj, pre svega, promovišu najnoviji album „Plavi avion“, izdat u Hrvatskoj, ali ne i u Srbiji, mada je već trebalo. Muzičar je (dobro) odlučio da koncert podeli na dva dela, sa „pauzom za pušenje“. Prvi deo nastupa, na kojem je promovisan „Plavi avion“, koji su zagrebački kritičari već nazvali „tužnim, ali istinski prekrasnim“, publika je ispratila sa punom pažnjom, ali je muzičko-emotivna erupcija stigla kasnije, u drugom delu koncerta i tokom dva bisa, kada je Rundek zasvirao „stare stvari“ Rundek Carko Orkestra, Haustora ili Ekatarine velike („Mi menjamo dan za noć“).
I, da, sve je bilo poznato, ali drugačije. Rundek je bio star, a nov. Muziciranje je zvučalo i rundekovski, i kargo, ali… Sve je, čini se, bilo kamernije, ozbiljnije, pa i za nijansu kvalitetnije nego u vreme Haustora i Orkestra. Rundek, uostalom, odavno nije (samo) „Šejn“ ili „Makedo“. Osim njega, tome su svojski doprineli još samo violinistkinja Izabel, koja je na tom instrumentu „imitirala“ čak i gitarske rifove, i multitalentovani Dušan Vranić Duco, koji je svirao klavijature, harmoniku, daire, bubnjeve, doboš. A, opet, muzičar je ostao u svom identitetu. Bilo je teatara, nota, stihova i priče. Pevao je na matičnom jeziku, ali i engleskom, francuskom i ruskom, o Kurdisanu, Bosni, Drini, Zagrebu, Balkanu ili Indijancima, uz stare poruke o lošim stranama kapitalizma i sukoba, a značaju emocije i tolerancije. Pevao je i „Enu“, „Ruke“, „Apokalipsu“, „Šal od svile“… Kraj koncerta opet je dočekao kao tinejdžer, u majici bez rukava, i sa čašom rakije. Falila je još samo neizbežna cigareta među prstima, kao jedan od njegovih vizuelnih simbola. Ništa drugo nije falilo, bilo je i viška, koji je delovao tako lekovito, u zemlji u kojoj je još uvek trend biti opasan i glup.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
