Foto: Z.S.M.Mediji već nedeljama izveštavaju da je zbog večerašnjeg koncerta Smaka u Čačku, povodom pola veka kultnog benda nemoguće naći smeštaj u ovom gradu. Obožavaoci grupe Smak potegli su iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Ali, u rodni grad slavnog gitariste Radomira Mihajlovića potegao je iz svog rodnog Votforda i Pol Gič, Englez koji sa „smakovcima” druguje već petu deceniju.
O đurđevdanskom koncertu Smaka u Kragujevcu nije bio obavešten, ali je zato rešio da ne porpusti ovaj u Čačku.
A, kao i svako veliko prijatelstvo, druženje Pola i članova kragujevačkog benda počelo je sasvim slučajno.
Ovaj šezdesetosmogodišnji, sada penzioner, inžinjer elektromehanike iz Votforda sa još jednim kolegom bio je angažovan na poslovima i britansko – jugslovenskoj privrednoj saradnji 1981. godine u kragujevačkim fabrikama „Zastava” i „21. oktobar”.
– Nas dvojica sedeli smo u tada poplarnom, najstarijem kafiću „Black & white” kod Joce, pili piće i ćaskali. Prišla su nam dvojica mladića i upitali nas, pošto su čuli da govorimo engleski, da li mogu malo da proćaskaju sa nama „kako bi malo vežbali jezik i konverzaciju”. Bili su to Rade Stefanović Puša i pesnik Zoran Lekić, obojica danas, već godinama žitelji Švedske – počinje Pol svoju priču o vezi sa grupom Smak.
Tokom razgovora Pol je pomenuo da ima službeni automobil i oni su ga upitali da li bi sledeće subote išao sa njima za Beograd gde na Tašmjadanu nastupa grupa Smak.
Tada ništa o njima nije znao, ali mu se poziv i potencijalni provod učinio zanimljivim. Tako je i bilo.
– Čim smo stigli, od prvog trenutka smo se sjajno provodili. Igrali smo fudbal na Tašu sa članovima frupe, tehnikom i roudijima. Bila je strašna vrućina i „hladili” smo se velikim količinama crvenog vina. Potom smo otišli iza bine, gde su članovi benda bili smešteni, svi posedali po podu, nastavili s avinom i dugo razgovarali – seća se Pol, dodajući da je dugo pričao sa pevačem Borisom Aranđelovićem o vremenu dok je živeo i radio u Australiji.
I danas se seća, mada je po svojim rečima koncert na Tašu presedeo impresivnog Borisovog glasa u pesmi „Zašto ne volim sneg”, sjajne Točkove gitare u završnoj numeri „Zajdi, zajdi” i trenutka kada su na kraju svi u publici pozdravili Smak plamenom upaljača.
Druženje su nastavili potom u skadarlijskoj kafani „Tri šešira”, a potom i po povratku u Kragujevac u kojem je Pol sa kolegom boravio čitavog tog leta.
Ostali su u kontaktu.
Godinu dana kasnije je ponovo došao u Kragujevac, ovog puta sa porodicom, suprugom i decom i deo odmora proveo sa članovima grupe.
– Svi su bili tako prijatni i ljubazni prema nama. Basista Zoran Milanović, vodio je moju decu na plivanje u planiskom jezeru – seća se on.
Takođe, zbog posla, Pol je 1985. godine boravio u Zemunu sarađujući sa stručnjacima fabrike sečiva „Impa”.
– Kada sam stigo u Beograd sa prozora svoje hotelske sobe ugledao sam ogroman baner na kome je pisalo – Koncet Smaka. Kontaktirao sam ih i našao se sa njima pre nastupa. Bio je to period njihovog ponovnog okupljanja ali i nastavka našeg druženja – nastavlja Pol.
Nastavili su da se druže, uprkos svemu što se dešavalo. Pol je više puta boravio u Kragujevcu.
Između ostalog bio je i na koncertima Smaka 2013. na Arsenal festu i 2015. godine na Ušću.
– Druženje sa Borisom sam nastavio i po njegovom odlasku u Holandiju, gde je živeo prvo u Bredi a potom i u Roterdamu. Imali smo zajednički plan da kada se penzionišemo, obojica živimo u Engleskoj. Ali, eto, Boris je prerano otišao – priča naš sagvornik.
Boris je preminuo u jesen 2015. godine, nepunih dva meseca posle koncerta na Ušću, a Pol Gič je bio jedan od poslednjih ljudi koji su ga videli.
– Zajedno smo istog dana i otišli iz Srbije. Sedeli smo na aerodromu u Beogradu i čekali let on za Holandiju, ja za Srbiju. Pomenuo mi je da ima neku manju operaciju tumora ali se kasnije ispostavilo da je rak bio već previše odmakao. Poželeo sam da ga vidim i otputova sam za Roterdam da ga obiđem u bolnici gde sam proveo dve noći. Nije mu bilo dobro. Javio sam porukom njegovoj ćerci da dođe kod oca – kaže Pol.
Došao je i na Borisovu sahranu te jeseni u Kragujevcu.
– Kada sam stigao na groblje u Beloševcu, Borisova familija mi je rekla „i ti si član naše porodice” i stajao sam sa njima pored njegovog odra dok su stotine i stotine ljudi izjavljivale saučešće. Plako sam, zbog gubitka dragog i velikog prijatelja ali i zbog neočekivane počasti koju mi je njegova porodica ukazala – priča on sa tugom i danas, posle sedam godina.
Ponovo je došao u Kragujevac pre pet godina sa suprugom Movet, Karibljankom, gde su prisustvovali godišnjici Moto kluba „Smak”.
– Bilo je sjajno. Svi su bili ljubazni, predusretljivi i prijateljski raspoloženi prema nama, kao i uvek ovde – ističe Pol.
Na pitanje, posle svih ovih godina, koju pesmu ili pesme od Smaka najviše voli kaže da to zavisi od trenutnog raspoloženja ali…
– Točak je brilijantan gitarista i njegov instrumental „Zajdi, zajdi” na mene uvek ostavlja veliki utisak, volim kada čujem glas svog prijatelja Borisa u pesmama „Profesor”, „Daire” kao i „Samo malo” koju je izvodio sa Dinosaurusima. Ali, moj najveći favorit je „El Dumo” – nabraja on.
Za koncert Smaka, 6. maja ove godine, u Kragujevcu nije znao a za večerašnji u Čačku mu je javio prijatelj Puša, nekadašnji mladić iz Jocinog kafića, koji je uz Leku i inicirao njegovo višedecenjsko prijateljstvo sa „smakovcima”.
Sprema se za njega „logistički” još od kada je prošle srede stigao u Kragujevac i iskusno ceni, da po podatku da se u Čačku već danima ne može naći slobodan krevet „dobar provod” i „vrhunska muzika” neće izostati.
Saga o Polu Giču i Smaku se nastavlja ne samo pored Lepenice već i kraj Morave.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
